DANAS SLAVIMO VIŠE SVETITELJA: Običaj je jasan - za dobro zdravlje valja uraditi ovu stvar
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju sv. Mitrofana, sv. Martu i Mariju, sv. Sveštenomučenika Joanikija Crnogorskog i sv. Georgija Bogića.
Sveti Mitrofan, prvi patrijarh carigradski. Njegov otac Dometije, brat rimskog cara Prova, izbeže iz Rima kao hrišćanin u vreme gonjenja hrišćana i dođe u Vizantiju.
JOŠ NIJE GOTOVO - POGREŠNE PORUKE ĆE NAS SKUPO KOŠTATI: Korona će se vratiti na jesen, u najtežem obliku!
ČUDO ZA NEROTKINJE KOD VELIKE PLANE: Oni koji nisu mogli da imaju decu, spas su našli baš na ovom svetom mestu
PROLEĆE JE PRENELO MANDAT LETU: Temperature idu uvis, ali kiša ne planira da nas napusti - pljuskovi i danas u ovom delu Srbije
Episkop vizantijski Tit posveti ga za prezvitera. Po smrti Titovoj Dometije posta episkop vizantijski. Po smrti Dometijevoj presto episkopski zauze njegov stariji sin Prov, a po končini ovoga, presto episkopski zauze Mitrofan. Kada car Konstantin prvi put vide Mitrofana, zavole ga kao oca.
U vreme Prvog vaseljenskog sabora Mitrofan već beše starac od stotinu sedamnaest godina, pa ne mogavši sam uzeti učešća u poslovima saborskim, odredi svoga horoepiskopa Aleksandra za svoga zamenika. Car mu ishodatajstvova kod Sabora nazvanje patrijarha. I tako on bi prvim patrijarhom konstantinopoljskim. Još pozva car ceo Sabor, da posete bolesnog i prestarelog arhipastira.
Kad car upita, koga želi sebi za naslednika na prestolu patrijaršijskom: Mitrofan imenova Aleksandra; zatim reče Aleksandru Aleksandrijskom: "O brate, preizrjadna naslednika ostavićeš ti!" I uze za ruku arhiđakona Atanasija, docnije Atanasija Velikog, patrijarha aleksandrijskog, i pohvali ga pred svima. Posle ovoga proročanstva oprosti se sa svima, i nakon deset dana predade dušu Bogu 325. godine.
Ove dve svete žene, sestre Lazara, prijatelja Hristovog, živele su u Betaniji, u selu blizu Jerusalima. Po vaznesenju Gospoda Lazar je otišao da propoveda Jevanđelje. U ovome su mu pomagale njegove sestre. Ne zna se gde su skončale svoj ovozemaljski život.
Sveti Sveštenomučenik Joanikije Lipovac, Mitropolit Crnogorsko-primorski, rođen je 16. februara 1890. god. u Stolivu u Boki Kotorskoj od roditelja Špira Lipovca i Marije Damjanović. Osnovnu školu završio je u Prčnju, klasičnu gimnaziju sa maturom u Kotoru, Pravoslavni bogoslovski zavod u Zadru i Filozofski fakultet u Beogradu. U Beogradu je položio i profesorski ispit iz bogoslovskih predmeta.
Rukopoložen je u čin đakona 8., a u čin prezvitera 10. novembra 1912. god. od episkopa bokokotorskog i dubrovačkog Vladimira Boberića. Od 1912. god. do 1918. god. bio je protski kapelan u Kotoru, a potom paroh u Lastvi. Od 1919. god. do 1925. god. bio je suplent gimnazije na Cetinju, nižoj ženskoj školi, ženskoj učiteljskoj školi i Cetinjskoj bogosloviji. Od 1925. do 1940. god. bio je profesor Prve muške gimnazije u Beogradu.
Kao udov protojerej izabran je za Episkopa Budimljanskog krajem 1939. god., zamonašen u manastiru Rakovici od Mitropolita Skopskog Josifa i proizveden u čin igumana. Hirotonisan je za Episkopa u beogradskoj Sabornoj crkvi 11. februara 1940. god. od Patrijarha Srpskog Gavrila, Mitropolita Skopskog Josifa i Episkopa Zvorničko-tuzlanskog Nektarija. Iste godine 10. decembra na vanrednom zasedanju Sv. arh. sabora, izabran je za Mitropolita Crnogorsko-primorskog.
Mitropolit Joanikije je upravljao Crnogorsko-primorskom eparhijom za vreme Drugog svetskog rata, sarađivao je sa italijanskim i nemačkim okupatorom i podržavao aktivno četnički pokret. Cetinjska bogoslovija je radila jedina od svih pet bogoslovija u Srpskoj Patrijaršiji. Sa sedamdeset svojih sveštenika pokušao je da izbegne iz zemlje pred naletom komunizma, ali nije uspeo. Svi sveštenici su strijeljani u Zidanom mostu, a Mitropolit Joanikije je prebačen u Aranđelovac i tu je ubijen juna 1945. Grob mu je do danas ostao nepoznat.
Georgije Bogić (6. februar 1911. - 17. jun 1941. ) jerej Srpske Pravoslavne Crkve i paroh u Našicama. Rodio se u Subotskoj kraj Pakraca. Bogosloviju je završio u Sarajevu, a rukopoložen je 1934. u Pakracu. Pre dolaska u parohiju Našice, služio je u parohijama Majar i Bolomčani. O ubistvu Georgija Bogića piše Viktor Novak u svojoj knjizi Magnum Krimen, da je za njegovu smrt kriv katolički fratar Sidonije Šols. Viktor Novak navodi da je Sidonije Šolc "na najzverskiji način naredio ubistvo mesnog paroha Đorđa Bogića.
Na današnji dan trebalo bi otići u crkvu i pomoliti se Bogu za zdravlje.
