DRAGIŠA JE SRPSKI ROBINZON KRUSO U 21. VEKU: Živi sam na Tari bez struje i vode, a osmeh mu ne nestaje sa lica (FOTO)
Osim zdravlja kaže da je sloboda najvažnija, jer nagledao se Dragiša i rata i ratnog stanja
U udaljenom kutku planine Tare, u selu Mokra Gora ispod Popovog brda, mala drvena kuća, pravljena je sa deset prstiju Dragiše Stanišića.
Ovaj planinac iako je 21. vek, već duže od pola veka živi bez struje i vode, u njegovom skromnom domu sudopera i umivaonik su imrovizovani, a ovaj srpski Robinzon Kruso sve je sam smislio dovijajući se teškim životnim uslovima.
ŠETALA SE SA DRUGARICOM, PA SE OKLIZNULA I PALA U VODU: Još uvek ni traga od tinejdžerke (17) iz Pirota
JEZIVI OBIČAJ KOJI BI DANAS ZGROZIO SVE: Jedan je od najbizarnijih u srpskoj istoriji, a evo na koga se odnosio
"IMAO SAM SUZNU MOLITVU I POGLED U NEBO" Porfirije o "Dari iz Jasenovca": Da se nigde ništa slično ne dogodi
Živi potpuno sam, bez kučeta i mačeta, a noćni posetioci su mu lisice i divlje svinje.
- Prva naša porodična kuća izgorela je u požaru i onda sam ovu novu napravio poptuno sam. Svaku dasku sam preturio preko leđa i preko ruku. Vode i struje nema, ali navikao sam na to. Sve što treba završim tokom dana. Ne mogu da se žalim, jer sam zdrav, a to je najvažnije. Ustanem kad hoću, legnem kad hoću, radim koliko mogu. Moj otac je slep živeo 14 godina, pa kad je on mogao biti u potpunom mraku, što ja da se žalim koji sam zdrav. Vodu već 55 godina na leđima donosim sa obližnjeg izvora i to me održava u životu - kaže ovaj samotnjak sa Tare.
Osim zdravlja kaže da je sloboda najvažnija, jer nagledao se Dragiša i rata i ratnog stanja.
Dok je bio mlađi radio je mnoge poslove, a nije se libio ni onih najtežih. Mnogo dana proveo je po terenima, ali sada sa njih nosi samo lepe uspomene i osmeh na licu.
Iako bi mnogi rekli da za pozitivnu energiju kojom zrači, nema nikakvog razloga, dokazuje da sreća ipak nije u materijalnom bogatstvu. On živi od pomoći koja iznosi 9.000 dinara, a i od te crkavice kupuje slatkiše deci iz komšiluka.
- Kao mali bili smo velika sirotinja, mučili smo se i išli u nadnicu kako bi kupili opanke i da ne bi išli bosi. Tako je prolazio dan, po dan i ja se nisam oženio, bio sam razmišljanja da kad sam se ja već toliko mučio kao mlad u životu, ne bi bilo pošteno da se muče i moja deca. Imao sam veliku ljubav, bila je konobarica, čitavu svoju platu njoj sam davao da kupi hranu, ali sve je to bilo uzalud - priseća se Dragiša.
Jedini njegov prijatelj u hladnim zimskim danima je radio prijemnik. Da njega nema, kako kaže, u toj svoj samoći ipak ne bi izdržao.
- To su mi i žena i deca i sve. Naložim vatru, pustim radio da svira i legnem na spavanje. Možda će neki pomisliti da nisam sav svoj, kad živim na ovakav način, ali ja sam zadovoljan. Ne žalim ni za čim, a naročito ne za novcem. On mi ništa ne znači - pručuje Dragiša dok pali sveću koja je jedini izvor svetlosti u njegovoj kući kad padne mrak. Ima i led sijalicu, ali nju ipak štedi.
