ДРАГИША ЈЕ СРПСКИ РОБИНЗОН КРУСО У 21. ВЕКУ: Живи сам на Тари без струје и воде, а осмех му не нестаје са лица (ФОТО)
Осим здравља каже да је слобода најважнија, јер нагледао се Драгиша и рата и ратног стања
У удаљеном кутку планине Таре, у селу Мокра Гора испод Поповог брда, мала дрвена кућа, прављена је са десет прстију Драгише Станишића.
Овај планинац иако је 21. век, већ дуже од пола века живи без струје и воде, у његовом скромном дому судопера и умиваоник су имровизовани, а овај српски Робинзон Крусо све је сам смислио довијајући се тешким животним условима.
ШЕТАЛА СЕ СА ДРУГАРИЦОМ, ПА СЕ ОКЛИЗНУЛА И ПАЛА У ВОДУ: Још увек ни трага од тинејџерке (17) из Пирота
ЈЕЗИВИ ОБИЧАЈ КОЈИ БИ ДАНАС ЗГРОЗИО СВЕ: Један је од најбизарнијих у српској историји, а ево на кога се односио
"ИМАО САМ СУЗНУ МОЛИТВУ И ПОГЛЕД У НЕБО" Порфирије о "Дари из Јасеновца": Да се нигде ништа слично не догоди
Живи потпуно сам, без кучета и мачета, а ноћни посетиоци су му лисице и дивље свиње.
- Прва наша породична кућа изгорела је у пожару и онда сам ову нову направио поптуно сам. Сваку даску сам претурио преко леђа и преко руку. Воде и струје нема, али навикао сам на то. Све што треба завршим током дана. Не могу да се жалим, јер сам здрав, а то је најважније. Устанем кад хоћу, легнем кад хоћу, радим колико могу. Мој отац је слеп живео 14 година, па кад је он могао бити у потпуном мраку, што ја да се жалим који сам здрав. Воду већ 55 година на леђима доносим са оближњег извора и то ме одржава у животу - каже овај самотњак са Таре.
Осим здравља каже да је слобода најважнија, јер нагледао се Драгиша и рата и ратног стања.
Док је био млађи радио је многе послове, а није се либио ни оних најтежих. Много дана провео је по теренима, али сада са њих носи само лепе успомене и осмех на лицу.
Иако би многи рекли да за позитивну енергију којом зрачи, нема никаквог разлога, доказује да срећа ипак није у материјалном богатству. Он живи од помоћи која износи 9.000 динара, а и од те цркавице купује слаткише деци из комшилука.
- Као мали били смо велика сиротиња, мучили смо се и ишли у надницу како би купили опанке и да не би ишли боси. Тако је пролазио дан, по дан и ја се нисам оженио, био сам размишљања да кад сам се ја већ толико мучио као млад у животу, не би било поштено да се муче и моја деца. Имао сам велику љубав, била је конобарица, читаву своју плату њој сам давао да купи храну, али све је то било узалуд - присећа се Драгиша.
Једини његов пријатељ у хладним зимским данима је радио пријемник. Да њега нема, како каже, у тој свој самоћи ипак не би издржао.
- То су ми и жена и деца и све. Наложим ватру, пустим радио да свира и легнем на спавање. Можда ће неки помислити да нисам сав свој, кад живим на овакав начин, али ја сам задовољан. Не жалим ни за чим, а нарочито не за новцем. Он ми ништа не значи - пручује Драгиша док пали свећу која је једини извор светлости у његовој кући кад падне мрак. Има и лед сијалицу, али њу ипак штеди.
