"DUGO GA JE MUČILA SAVEST JER SE IZVUKAO" Malo poznata priča o Srbinu Nikoli koji je preživeo Titanik (VIDEO)
Iz svedočanstava preživelih sa Titanika koje su usledile saznali smo i neke činjenice koje nisu poznate široj javnosti, ali i odgovor na pitanje koliko je bilo Srba na brodu?
Tog 15. aprila 1912. godine na svom prvom prekookeanskom putovanju iz Velike Britanije u SAD na ledeni breg naleteo je tada najveći i najluksuzniji putnički brod Titanik. Nepotopivi, kakvim je smatran, potonuo je za samo dva časa i 20 minuta. Od 2.224 putnika i člana posade - poginulo je čak 1.523 ljudi.
REŠITE SE PROLEĆNOG UMORA: Ovi vitamini i minerali su vam potrebni za blistavu kožu, kosu i nokte!
TROJICA MARIĆA SA KUPRESA IMAJU 268 GODINA: Poslednji stanovnici Ćemalića (FOTO)
"NEKA SILA ME JE VUKLA KORENIMA" Iz grada je otišla u selo i tamo razvila biznis, nikad se nije pokajala (FOTO)
Srećni preživeli sa Titanika godinama su pričali svoje verzije tragičnog događaja. Zahvaljujući njihovim sećanjima danas, pored zvaničnih, imamo i neke potpuno nepoznate detalje o onome šta se događalo u poslednjim trenucima pred potonuće čuvenog broda.
Titanik je građen da dominira prekookeanskim putničkim saobraćajem početkom 20. veka. Bio je vlasništvo kompanije "Vajt Star Lajn" i predstavljao je najveći putnički brod na svetu. Zbog veličine i najnaprednije tehnologije koja je ugrađena u brod pratila ga je pompa i nadimak "nepotopivi".
Iz svedočanstava preživelih sa Titanika koje su usledile saznali smo i neke činjenice koje nisu poznate široj javnosti, ali i odgovor na pitanje koliko je bilo Srba na brodu?
Prema podacima sa sajta "enciklopedija-titanika" na brodu je bilo 34 ljudi sa ovih prostora i svi su se nalazili u trećoj klasi. Osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana. Bilo je i onih koji su preživeli: Mara Banski, Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić.
Lulić je bio seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, Nikola nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska pa je 1902. godine dezertirao. Kako nije mogao da se vrati kući, krenuo je "trbuhom za kruhom" put daleke i misteriozne Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u rodno mesto.
Tu se međutim i dalje teško živelo. Nikola nikako nije mogao da nađe posao pa je jedini izlaz bila ponovna "pečalba". Sa njim je u beli svet krenulo i 16 zemljaka.
Pošto se Nikola odlično služio engleskim jezikom i imao je puno iskustva sa putovanjima, Ličani odluče da im bude vodič, a da mu zauzvrat kupe kartu za brod. Kupuju kartu za treću klasu i plaćaju je 170 franaka. Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš Titanik.
Pobegao iz vojske
Nikola Lulić je rođen 24. februara 1883. godine u selu Konsko brdo nadomak Perušića u tadašnjoj Austrougarskoj. Živeo je u radničkoj porodici, a kao mladić pomagao je ocu Mileti i majci Bari oko stoke i imanja dok ga nisu sa 19 godina regrutovali u austrougarsku vojsku, ali je brzo pobegao.
- U porodici su uvek pričali da nije hteo da služi vojsci koja nije srpska - ispričao je u jednom intervjuu njegov praunuk Marko Lulić.
Lulić je kasnije pričao da je Titanik bio kao ništa ranije viđeno. Uopšte nije ličio na brod nego na mali plutajući grad. Taj "grad" je uskoro doživeo potres koji niko nije mogao ni da sanja.
Putnici treće klase nisu saznali da Titanik tone sve dok voda nije počela da im ulazi u kabine.
Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje - nedovoljno da se spase više od 2.000 putnika i članova posade. Najveći bes izazvalo je to što su, tokom haosa koji je nastao, čamci koji su spuštani u vodu bili poluprazni.
Dve verzije spasavanja
O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije.
Prema jednoj verziji, koju je Nikola kasnije lično ispričao američkim novinarima, prethodno je spasao život detetu, koje je pored njega upalo u vodu, a onda mu je detetova majka, Norvežanka, pružila ruku i povukla ga u čamac.
Drugu verziju ispričao je njegov saputnik Jalševac koji je tvrdio da je Nikola stavio na glavu oficirsku kapu zbog koje su ga izvukli iz ledene vode i stavili ga u čamac.
Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone pred njegovim očima. "Karpatija", brod koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka.
Posle kratkog odmora kod rođaka u Čikagu nastavio je putovanje i stigao u rudnik u Minesoti. Tu je radio do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu.
U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962. godine.
- Nikad nije želeo puno da priča o Titaniku. Dosta ga je mučila i savest jer se izvukao, a slike davljenika su mu stalno prolazile kroz glavu. Od svih koji su pošli sa njim on je jedini preživeo i to mu je u starosti teško padalo. Pričali su mi da se poslednjih godina života osamio i da nije hteo ni sa kim da priča - rekao je njegov praunuk Marko Lulić.
