"ДУГО ГА ЈЕ МУЧИЛА САВЕСТ ЈЕР СЕ ИЗВУКАО" Мало позната прича о Србину Николи који је преживео Титаник (ВИДЕО)
Из сведочанстава преживелих са Титаника које су уследиле сазнали смо и неке чињенице које нису познате широј јавности, али и одговор на питање колико је било Срба на броду?
Тог 15. априла 1912. године на свом првом прекоокеанском путовању из Велике Британије у САД на ледени брег налетео је тада највећи и најлуксузнији путнички брод Титаник. Непотопиви, каквим је сматран, потонуо је за само два часа и 20 минута. Од 2.224 путника и члана посаде - погинуло је чак 1.523 људи.
РЕШИТЕ СЕ ПРОЛЕЋНОГ УМОРА: Ови витамини и минерали су вам потребни за блиставу кожу, косу и нокте!
ТРОЈИЦА МАРИЋА СА КУПРЕСА ИМАЈУ 268 ГОДИНА: Последњи становници Ћемалића (ФОТО)
"НЕКА СИЛА МЕ ЈЕ ВУКЛА КОРЕНИМА" Из града је отишла у село и тамо развила бизнис, никад се није покајала (ФОТО)
Срећни преживели са Титаника годинама су причали своје верзије трагичног догађаја. Захваљујући њиховим сећањима данас, поред званичних, имамо и неке потпуно непознате детаље о ономе шта се догађало у последњим тренуцима пред потонуће чувеног брода.
Титаник је грађен да доминира прекоокеанским путничким саобраћајем почетком 20. века. Био је власништво компаније "Вајт Стар Лајн" и представљао је највећи путнички брод на свету. Због величине и најнапредније технологије која је уграђена у брод пратила га је помпа и надимак "непотопиви".
Из сведочанстава преживелих са Титаника које су уследиле сазнали смо и неке чињенице које нису познате широј јавности, али и одговор на питање колико је било Срба на броду?
Према подацима са сајта "енциклопедија-титаника" на броду је било 34 људи са ових простора и сви су се налазили у трећој класи. Осим Јозефа Драженовића из Храстелнице тела осталих никада нису нађена или идентификована. Било је и оних који су преживели: Мара Бански, Иван Јалшевац и његов сапутник Никола Лулић.
Лулић је био сељачко дете. Радио је на њиви и помагао родитељима све док га нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, Никола није хтео да служи у војсци која није српска па је 1902. године дезертирао. Како није могао да се врати кући, кренуо је "трбухом за крухом" пут далеке и мистериозне Америке. Након година рада у руднику у Минесоти, Никола се у јесен 1911. године враћа у родно место.
Ту се међутим и даље тешко живело. Никола никако није могао да нађе посао па је једини излаз била поновна "печалба". Са њим је у бели свет кренуло и 16 земљака.
Пошто се Никола одлично служио енглеским језиком и имао је пуно искуства са путовањима, Личани одлуче да им буде водич, а да му заузврат купе карту за брод. Купују карту за трећу класу и плаћају је 170 франака. Судбина је хтела да брод који су изабрали буде баш Титаник.
Побегао из војске
Никола Лулић је рођен 24. фебруара 1883. године у селу Конско брдо надомак Перушића у тадашњој Аустроугарској. Живео је у радничкој породици, а као младић помагао је оцу Милети и мајци Бари око стоке и имања док га нису са 19 година регрутовали у аустроугарску војску, али је брзо побегао.
- У породици су увек причали да није хтео да служи војсци која није српска - испричао је у једном интервјуу његов праунук Марко Лулић.
Лулић је касније причао да је Титаник био као ништа раније виђено. Уопште није личио на брод него на мали плутајући град. Тај "град" је ускоро доживео потрес који нико није могао ни да сања.
Путници треће класе нису сазнали да Титаник тоне све док вода није почела да им улази у кабине.
На Титанику је било 20 чамаца за спасавање - недовољно да се спасе више од 2.000 путника и чланова посаде. Највећи бес изазвало је то што су, током хаоса који је настао, чамци који су спуштани у воду били полупразни.
Две верзије спасавања
О томе како се Никола спасао постоје две верзије.
Према једној верзији, коју је Никола касније лично испричао америчким новинарима, претходно је спасао живот детету, које је поред њега упало у воду, а онда му је дететова мајка, Норвежанка, пружила руку и повукла га у чамац.
Другу верзију испричао је његов сапутник Јалшевац који је тврдио да је Никола ставио на главу официрску капу због које су га извукли из ледене воде и ставили га у чамац.
Никола је тако могао да види технолошко чудо тадашњег света како тоне пред његовим очима. "Карпатија", брод који је дошао по преживеле, превезао га је до Њујорка.
После кратког одмора код рођака у Чикагу наставио је путовање и стигао у рудник у Минесоти. Ту је радио до краја Првог светског рата, а затим се заувек враћа у домовину.
У новооснованој заједничкој држави је живео све до смрти 1962. године.
- Никад није желео пуно да прича о Титанику. Доста га је мучила и савест јер се извукао, а слике дављеника су му стално пролазиле кроз главу. Од свих који су пошли са њим он је једини преживео и то му је у старости тешко падало. Причали су ми да се последњих година живота осамио и да није хтео ни са ким да прича - рекао је његов праунук Марко Лулић.
