"SAMOUBISTVO MI SE ČINILO KAO JEDINI IZLAZ" Potresna ispovest Nikole, sina ratnog vojnog invalida iz Niša koji je hteo da se ubije zbog nemaštine
Teret je bio veliki. Bojao sam se da nas ne razdvoje, da decu ne odvedu u hraniteljske porodice, rekao je Nikola iz Brzog Broda kod Niša.
Otac je bio ratni invalid, umro je prošle godine u velikim mukama, a ja nisam mogao ni spomenik da mu podignem, kako je zaslužio, to me je mnogo bolelo.
Tri pacijenta u čačanskoj bolnici preminula od korone: Hospitalizovana i jedna porodilja
JOŠ JEDAN OGLAS KOJI JE NASMEJAO SVE: Čovek se pozabavio marketingom, ali je pomešao slova - URNEBESNO (FOTO)
SRPSKI PREDUZETNIK ODUŠEVIO ZAPOSLENOG: Pavle nakon vesti o prinovi dobio KOVERTU od šefa
Majka nam je samo stvarala probleme, stalno je pila i tukla nas. Ostao sam sam sa bolesnom bakom, sa petoro braće i sestara i milionskim dugovima za struju i ostale dažbine. Teret je bio veliki. Bojao sam se da nas ne razdvoje, da decu ne odvedu u hraniteljske porodice.
Nedelju dana sam razmišljao o najgorem, jer više nisam video drugi izlaz. Jednostavno "puk'o sam". Sada se mnogo kajem, ne znam ni kako sam smeo da skočim kada se najviše u životu bojim visine.
Ovako govori Nikola Cvetković (22), koji je pre petnaestak dana pokušao da sebi oduzme život jer iz bezdana u koji je upala njegova porodica više nije video izlaz.
Skok srećom nije bio koban, Nikola je imao povrede, oporavio se i nedavno je izašao iz bolnice. A, kada se vratio kući, sačekalo ga je veliko iznenađenje, budući da su ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, priskočili da pomognu njegovoj porodici. Mnogi su dugovi već plaćeni, uskoro počinje i renoviranje kuće, a ono što ga najviše raduje je odluka Centra za socijalni rad da njegovi braća i sestre mogu da ostanu zajedno i da će im se dodeli staratelj koji će da o njima brinuti kod kuće, u njihovom domu.
Teško je, kaže, poverovati u sve to, jer su do pre mesec dana živeli od bakine penzije od 15.000 dinara i još 20.000 dinara na ime tuđe nege i pomoći za decu, sa nedovoljno drva za ogrev, uz prazne frižidere i sa konstantnim strahom da će mu braću i sestre razmestiti Centar za socijalni rad.
"Otac umro u mukama, nisam imao ni za spomenik"
- Očeva sahrana me dotukla. On je ratovao u Bosni, tamo je bio teško ranjen, ali prilično se bio oporavio. Međutim, 2020, organi su počeli da mu otkazuju, jer su geleri, koji su mu ostali u telu, počeli da se pomeraju. Otkazali su mu bubrezi, pluća, jetra... Umro je u teškim mukama, od sepse. Majka nam je samo stvarala probleme, od oca je krala novac i trošila po kafanama. Sada smo podneli zahtev da je se odreknemo zvanično - nastavlja svoju tešku životnu priču Nikola.
On kaže da nikada kod kuće nije imao toplu majčinsku reč, te da je tu ljubav jedino baka uspevala da nadoknadi pre nego što je obolela od Parkinsonove bolesti.
- Nikad nisam imao savet roditelja. Žao mi je oca, on je imao mnogo problema jer se stalno borio sa mojom majkom. I pre njegove smrti bilo je teško, nikada nismo imali dovoljno, računi su se gomilali pa je gotovo sve išlo na otplatu dugova. Nikada neću da zaboravim dan u školi, kada sam gledao u dečaka koji je jeo tost. Toliko sam bio željan da sam otišao kući, seo sam i plakao, što nisam mogao tada da pojedem taj tost. Krao sam, jesam, priznajem, ali se kajem zbog toga, to je krivično delo i za to ću odgovarati. Ali, pre nego što me svi zbog toga osude, voleo bih da se pre svega moji vršnjaci stave u tu situaciju. Oni se vrate kući u toplo, sigurno, dočekaju ih mama i tata... Ja to nikad nisam imao. Kad sam se vraćao kući, majka pijana, kune me, gađa me noževima, otac bolestan, u krevetu, deca gladna, bosa... Od mene traže da jedu - govori nam iskreno Nikola.
- Iako su me drugari stalno zvali, nikada nisam išao u klubove. I oni će vam to potvrditi. Letovanja mi nisu ni na pameti, to ne želim. Ponudili su mi vaučer za braću, sestre i mene, ali odbio sam. Želim samo da nam pomognu da sredimo kuću, da nema promaje, dugova za struju. Sve ostalo je višak i luksuz. Danas sam dobio novac od države i kupio sam mobilni telefon od 4.000 dinara, meni je odličan, ne treba mi bolji - priča nam Nikola.
"Najteže mi je bilo kad su braća i sestre gladni"
Kaže i da su ga glad i trenuci kada je gledao gladne sestru i brata od devet godina izjedali.
- Probao sam da zaradim, ali zimi nije bilo posla, a i morao sam kod kuće da se brinem o baki i o deci. Ovi najmlađi još ne mogu sami ni da se okupaju. Ponekad sam trošio na neke svoje potrebe, ne krijem to, da mi društvo dođe kući, da popijemo neko pivo, da posedimo. Hteo sam i ja kao svi moji drugari, da imam i neki normalan život. Ljudi će to možda da osuđuju, ali opet, verujem da će neki i razumeti - iskren je.
Nikola kaže da ga je veoma dirnulo što se mnogo ljudi javilo da pomogne njegovoj porodici dok je on bio u bolnici posle pada. Priča da je još u bolnici na TV video priloge o tome, ali nije znao da je toliko pomoći prikupljeno da se otplate svi dugovi.
- Pitale su me sestre u bolnici da li je to na TV priča o mojoj porodici. Pocrveneo sam. Najpre mi je bilo glupo da mi iko pomaže tek tako, ali sada mogu da kažem da sam zahvalan i da me je ovo podstaklo da se borim. Sada ima i načina da budem bolje, samo da se još malo oporavim. Iscrpljen sam, umoran. Još pijem jake lekove, psihički sam dosta loše, počeo sam da zaboravljam, verovatno od stresa i jake terapije... Strah me je da ne dobijem neke epi-napade, jer su to imali i moja tetka i otac. Ići ću na kontrolu uskoro, da mi se pojača terapija, a onda ću za mesec-dva da potražim posao, već ima nekih ponuda. Voleo bih da se pridružim nekoj humanitarnoj organizaciji i da i ja nekom pomognem. To najiskrenije želim, da se na taj način malo odužim, ali i da pomognem - priča nam Nikola.
Samoubistvo u trenutku slabosti
Nikola kaže da još razmišlja o svom postupku, da mu je sada zbog toga još teže i da se trudi da zaboravi taj trenutak slabosti:
- Sećam se vrlo jasno trenutaka dok padam i to mi stvara stres i strahove. Iskreno, plašim se da legnem sam. Košmare više nemam, a imao sam ih dugo, oca sam sanjao gotovo svaku noć. Ali, najvažnije je da više nismo sami. Srce mi je puno što su sada uz mene moji prijatelji, neke drugove nisam video 10 godina. Mnogo mi je pomogao i kum Ninko, on je jedini pravi prijatelj mog oca, njegov saborac, peške je dolazio iz Jelašnice u Brzi Brod da brine o mojima dok sam bio u bolnici. Voleo bih da on postane naš staratelj, radimo na tome.
Komšija Dušan Cvetanović kod kojeg je Nikola radio za nadnicu kaže da je on vredan momak i da je siguran da će umeti da ceni sve što je učinjeno za ovih mesec dana.
- Dok je radio sa mnom dolazio je da uzme unapred dnevnicu, pa ode kući da kupi deci da jedu, ostavi im za ujutru, i vrati se da radi. Uvek je gledao da prvo deci ostavi, pa onda za sebe - ispričao je Cvetanović.
