"САМОУБИСТВО МИ СЕ ЧИНИЛО КАО ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ" Потресна исповест Николе, сина ратног војног инвалида из Ниша који је хтео да се убије због немаштине
Терет је био велики. Бојао сам се да нас не раздвоје, да децу не одведу у хранитељске породице, рекао је Никола из Брзог Брода код Ниша.
Отац је био ратни инвалид, умро је прошле године у великим мукама, а ја нисам могао ни споменик да му подигнем, како је заслужио, то ме је много болело.
Три пацијента у чачанској болници преминула од короне: Хоспитализована и једна породиља
ЈОШ ЈЕДАН ОГЛАС КОЈИ ЈЕ НАСМЕЈАО СВЕ: Човек се позабавио маркетингом, али је помешао слова - УРНЕБЕСНО (ФОТО)
СРПСКИ ПРЕДУЗЕТНИК ОДУШЕВИО ЗАПОСЛЕНОГ: Павле након вести о принови добио КОВЕРТУ од шефа
Мајка нам је само стварала проблеме, стално је пила и тукла нас. Остао сам сам са болесном баком, са петоро браће и сестара и милионским дуговима за струју и остале дажбине. Терет је био велики. Бојао сам се да нас не раздвоје, да децу не одведу у хранитељске породице.
Недељу дана сам размишљао о најгорем, јер више нисам видео други излаз. Једноставно "пук'о сам". Сада се много кајем, не знам ни како сам смео да скочим када се највише у животу бојим висине.
Овако говори Никола Цветковић (22), који је пре петнаестак дана покушао да себи одузме живот јер из бездана у који је упала његова породица више није видео излаз.
Скок срећом није био кобан, Никола је имао повреде, опоравио се и недавно је изашао из болнице. А, када се вратио кући, сачекало га је велико изненађење, будући да су људи из целе Србије, али и иностранства, прискочили да помогну његовој породици. Многи су дугови већ плаћени, ускоро почиње и реновирање куће, а оно што га највише радује је одлука Центра за социјални рад да његови браћа и сестре могу да остану заједно и да ће им се додели старатељ који ће да о њима бринути код куће, у њиховом дому.
Тешко је, каже, поверовати у све то, јер су до пре месец дана живели од бакине пензије од 15.000 динара и још 20.000 динара на име туђе неге и помоћи за децу, са недовољно дрва за огрев, уз празне фрижидере и са константним страхом да ће му браћу и сестре разместити Центар за социјални рад.
"Отац умро у мукама, нисам имао ни за споменик"
- Очева сахрана ме дотукла. Он је ратовао у Босни, тамо је био тешко рањен, али прилично се био опоравио. Међутим, 2020, органи су почели да му отказују, јер су гелери, који су му остали у телу, почели да се померају. Отказали су му бубрези, плућа, јетра... Умро је у тешким мукама, од сепсе. Мајка нам је само стварала проблеме, од оца је крала новац и трошила по кафанама. Сада смо поднели захтев да је се одрекнемо званично - наставља своју тешку животну причу Никола.
Он каже да никада код куће није имао топлу мајчинску реч, те да је ту љубав једино бака успевала да надокнади пре него што је оболела од Паркинсонове болести.
- Никад нисам имао савет родитеља. Жао ми је оца, он је имао много проблема јер се стално борио са мојом мајком. И пре његове смрти било је тешко, никада нисмо имали довољно, рачуни су се гомилали па је готово све ишло на отплату дугова. Никада нећу да заборавим дан у школи, када сам гледао у дечака који је јео тост. Толико сам био жељан да сам отишао кући, сео сам и плакао, што нисам могао тада да поједем тај тост. Крао сам, јесам, признајем, али се кајем због тога, то је кривично дело и за то ћу одговарати. Али, пре него што ме сви због тога осуде, волео бих да се пре свега моји вршњаци ставе у ту ситуацију. Они се врате кући у топло, сигурно, дочекају их мама и тата... Ја то никад нисам имао. Кад сам се враћао кући, мајка пијана, куне ме, гађа ме ножевима, отац болестан, у кревету, деца гладна, боса... Од мене траже да једу - говори нам искрено Никола.
- Иако су ме другари стално звали, никада нисам ишао у клубове. И они ће вам то потврдити. Летовања ми нису ни на памети, то не желим. Понудили су ми ваучер за браћу, сестре и мене, али одбио сам. Желим само да нам помогну да средимо кућу, да нема промаје, дугова за струју. Све остало је вишак и луксуз. Данас сам добио новац од државе и купио сам мобилни телефон од 4.000 динара, мени је одличан, не треба ми бољи - прича нам Никола.
"Најтеже ми је било кад су браћа и сестре гладни"
Каже и да су га глад и тренуци када је гледао гладне сестру и брата од девет година изједали.
- Пробао сам да зарадим, али зими није било посла, а и морао сам код куће да се бринем о баки и о деци. Ови најмлађи још не могу сами ни да се окупају. Понекад сам трошио на неке своје потребе, не кријем то, да ми друштво дође кући, да попијемо неко пиво, да поседимо. Хтео сам и ја као сви моји другари, да имам и неки нормалан живот. Људи ће то можда да осуђују, али опет, верујем да ће неки и разумети - искрен је.
Никола каже да га је веома дирнуло што се много људи јавило да помогне његовој породици док је он био у болници после пада. Прича да је још у болници на ТВ видео прилоге о томе, али није знао да је толико помоћи прикупљено да се отплате сви дугови.
- Питале су ме сестре у болници да ли је то на ТВ прича о мојој породици. Поцрвенео сам. Најпре ми је било глупо да ми ико помаже тек тако, али сада могу да кажем да сам захвалан и да ме је ово подстакло да се борим. Сада има и начина да будем боље, само да се још мало опоравим. Исцрпљен сам, уморан. Још пијем јаке лекове, психички сам доста лоше, почео сам да заборављам, вероватно од стреса и јаке терапије... Страх ме је да не добијем неке епи-нападе, јер су то имали и моја тетка и отац. Ићи ћу на контролу ускоро, да ми се појача терапија, а онда ћу за месец-два да потражим посао, већ има неких понуда. Волео бих да се придружим некој хуманитарној организацији и да и ја неком помогнем. То најискреније желим, да се на тај начин мало одужим, али и да помогнем - прича нам Никола.
Самоубиство у тренутку слабости
Никола каже да још размишља о свом поступку, да му је сада због тога још теже и да се труди да заборави тај тренутак слабости:
- Сећам се врло јасно тренутака док падам и то ми ствара стрес и страхове. Искрено, плашим се да легнем сам. Кошмаре више немам, а имао сам их дуго, оца сам сањао готово сваку ноћ. Али, најважније је да више нисмо сами. Срце ми је пуно што су сада уз мене моји пријатељи, неке другове нисам видео 10 година. Много ми је помогао и кум Нинко, он је једини прави пријатељ мог оца, његов саборац, пешке је долазио из Јелашнице у Брзи Брод да брине о мојима док сам био у болници. Волео бих да он постане наш старатељ, радимо на томе.
Комшија Душан Цветановић код којег је Никола радио за надницу каже да је он вредан момак и да је сигуран да ће умети да цени све што је учињено за ових месец дана.
- Док је радио са мном долазио је да узме унапред дневницу, па оде кући да купи деци да једу, остави им за ујутру, и врати се да ради. Увек је гледао да прво деци остави, па онда за себе - испричао је Цветановић.
