Geopolitika strateških sirovina dovela do udara na srpski litijum

Možemo ići u period pre pronalaska nafte i uvideti da je svako razdoblje imalo svoju kritičnu sirovinu čije posedovanje je omogućavalo uspehe. Upadi i kolonizacija omogućili su akumulaciju ogromne količine zlata i drugih metala (danas ih nazivamo strateške sirovine), da bi kasnije kontrola ključnih pomorskih puteva postala važnija od samih resursa. Geopolitička projekcija moći već 400 godina se zasniva na posedovanju sirovina (nacionalnog bogatstva), bezbednosti tih sirovina i državne moći.

Mnoge države su bogate strateškim sirovinama, ali su njihovi građani siromašni. Nasuprot tome, imamo Ujedinjene Arapske Emirate čiji su građani bogati jer je država bogata strateškim sirovinama. Možda je primer Norveške pogodniji za poređenje u slučaju Srbije.

Odakle veza između geopolitike i strateških sirovina u 21. veku? Zar nije 21. vek stoleće slobodne trgovine i tržišnih zakona? U slučaju strateških sirovina, principi slobodnog tržišta nisu osnovni već sekundarni. Oni koji su stvorili slobodno tržište smatraju da je ono slobodno samo u okviru njihovih granica, dok oni drugi koji se vode upravljačkom ekonomijom smatraju da slobodno tržište mora biti slobodno na teritoriji izvan njihovih granica. Imamo dva potpuna paradoksa u čijem centru se nalazi najpoznatija strateška sirovina 21. veka – litijum.

Geopolitika je nastup sile u međunarodnim odnosima, a sirovine mogu biti „oružje“ u međudržavnim sporovima. Koliko puta je cena i isporuka nafte bila vođena ostvarenju političkih ciljeva? Litijum kao najlakši metal poseduje stratešku težinu iz razloga što predstavlja centar ekonomije; litijum nemaju svi, a potrebna je svima. Pre ili kasnije svi će biti korisnici električnih automobila, dok će samo neki biti proizvođači litijuma, električnih baterija i automobila. Iz tog razloga Evropska unija vraća rudarske operacije u Evropu kroz 14 rudarskih projekata, a postrojenja za preradu litijuma, njih preko 20, locira na teritoriji koja nema geopolitičke rizike.

Litijum ima svoje primene u mnogim tehnološkim granama. Isticanje automobilske industrije važno je sa stanovišta analogije sa naftom u 20. veku. Još je čuveni Henri Kisindžer izjavio da onaj koji kontroliše naftu kontroliše nacije. Na kraju, sve zavisi kako se koriste komparativne prednosti: da li ste nacija „kopača“ ili „obrađivača“. U drugom slučaju pozitivni efekti imaju širi uticaj na populaciju u pogledu dolaska stranih direktnih investicija okupljenih oko strateške sirovine, kreiranja novih inovacija i tehnologija.

Kada se analizira odnos Srbije prema strateškim sirovinama, od izuzetne težine je stav predsednika Vučića da neće dozvoliti da se iz Srbije odnosi litijum, već da je strateški cilj otvoriti fabrike baterija na našoj teritoriji, a možda i automobila. Takvim pristupom, Srbija postiže potpuni efekat sa generacijskim radnim mestima i transferom tehnologija, za razliku od ranije prakse kada smo davali naše sirovine bez zahteva da one budu obrađene u Srbiji. Kontrolisati strateške sirovine znači imati međunarodni uticaj i ekonomsku moć. Sam centar okršaja Evrope i Kine zbog kineske problematične industrijske politike postavlja treće igrače u bolje prilike.

Svi su u trci za strateškim sirovinama, što omogućava da se naprave određeni izbori: ekologija ili agresivna eksploatacija, fabrika ili sirovina, i sve to skopčano sa širim nacionalnim interesima. Po pitanju ekologije, Evropska unija nema globalnog takmaca. Zato je i uvela baterijski pasoš na osnovu koga kontroliše da li je sirovina i proizvod u skladu sa EU standardima životne sredine ili nije. Oni koji lako dolaze do sirovina i eksploatišu ih na način da uništavaju ekologiju neće imati pristup tržištu EU. Ova mera je i geopolitička, ali i ekološka; prvo ograničava pristup Kini, a drugo ispunjava globalne ciljeve održivog razvoja.

Strateške sirovine uveliko su postale poligon za globalnu konfrontaciju. Primera radi, Evropska komisija je 2010. objavila listu od 14 strateških sirovina, dok danas na toj listi ima 35 strateških sirovina. Sirovine su nazvane strateškim iz razloga što mali broj država raspolaže značajnim količinama, način njihove eksploatacije je komplikovan, i treće, za strateške sirovine ne postoji laka zamena. Evropska komisija prognozira da će se potreba za litijumom 2030. povećati 12 puta, a 2050. čak 57 puta.

Odluke koje se tiču strateških sirovina pretočene su u deo zakonodavstva. EU je donela Zakon o kritičnim sirovinama, Amerika Zakon o smanjenju inflacije čiji je centar 369 milijardi dolara podsticaja za strateške sirovine, Kina kontroliše 70% lanca snabdevanja litijuma i najveći je „obrađivač“ na svetu iako ima 7% globalnih zaliha pod kontrolom. Ovi trendovi pokazuju da će kontrola industrije litijuma vrlo lako povećati globalno nadmetanje velikih sila. Pitanje je trenutka kada će popularno nazvani litijumski trougao Argentina-Bolivija-Čile proključati. Uviđamo da se pokušaj puča u Boliviji povezuje sa kontrolom i preraspodelom zaliha litijuma. Kina koja nema pozitivnu reputaciju po pitanju rudarstva drži svoje sirovinsko uporište u Latinskoj Americi. Sa druge strane, Čile je strateški snabdevač EU. Ostaje da se vidi kako će se opredeliti Argentina na čelu sa novim predsednikom Havijerom Melijem.

Kod Argentine i Čilea vlada stanovište da je kineski partner rizičan za ekologiju i da bi teška srca prebacio svoju proizvodnju baterija u Latinsku Ameriku. Čile je odabrao Evropsku uniju i takođe ima problem sa dovođenjem proizvodnih kapaciteta. Teza o tome da je agresija na Ukrajinu posledica globalne borbe za litijum nije bez osnova. Pojedine analize su još 2015. godine iznosile teze da Rusija krizom u Ukrajini održava energetski monopol u Evropi. Celokupan jugoistok Ukrajine bogat je strateškim sirovinama čija je eksploatacija planirana za potrebe EU. Zapadni mediji govore o tome da traje bitka za trilione dolara vrednih sirovina pored nafte, gasa i ruda metala kojima je bogata Ukrajina, ali i za litijumske rezerve. Poznata nalazišta su u Kirovogradskoj oblasti i Donjecku. Pojedine adrese postavljaju tezu da je napadom na Ukrajinu Evropska unija ostala bez sirovinske baze, i dodaju da su te sirovine još jedan razlog da se Rusija porazi u Ukrajini. Rusija ima dugotrajnu praksu geoekonomskog aktera koji deluje na mnogim kontinentima gde postoje strateške sirovine i to ne uvek ekonomski već dugoročno sa pozicija bezbednosti; održavanje energetskog monopola je težište tog delovanja.

Srbija nema problema poput onih u litijumskom trouglu, Ukrajini, a nema problem poput Australije da je daleko od centra litijumske utakmice. Istovremeno, Srbija nema ni političkih barijera za dublje ekonomsko povezivanje sa EU. Na osnovu Novog plana rasta za Zapadni Balkan i ekonomsko-investicionog plana za Zapadni Balkan, opredeljeno je nekoliko milijardi eura podrške državama u cilju dostizanja ciljeva iz Zelene agende za Zapadni Balkan. Na osnovu Zakona o kritičnim sirovinama postoji mogućnost dodele subvencija rudarskim projektima povezanim sa kritičnim sirovinama na teritoriji EU, dok je za Zapadni Balkan predviđen novi Garancijski instrument za podršku investicijama do 20 milijardi evra za projekte zelene i digitalne tranzicije. Srbija je stabilna zemlja sa perspektivom da postane deo evropskog rešenja i deo evropske strategije za jačanje autonomnosti u odnosu na treće aktere.

Pomoćnik državnog sekretara SAD za energetske resurse Džefri Pajat je litijum nazvao generacijskom prilikom za Srbiju koju treba podržati visokim ekološkim, društvenim i upravljačkim standardima kao u SAD, i dodao da je u tome razlika između kineskih i zapadnih kompanija.

Pitanje koje nigde u Evropi nije sporno, u Srbiji je postalo pitanje broj jedan. Dok se ni jedna evropska zemlja ne odriče svog litijuma, već traži rešenje da ova sirovina bude eksploatisana na ekološki i tehnički prihvatljiv način, u Srbiji se vodi antikampanja protiv litijuma. Najviši predstavnici države Srbije su upozorili da je na delu obaveštajna operacija čiji je cilj da se Srbija ekonomski zaustavi. Srbija nije ni Afrika ni Latinska Amerika i kao takva je ranjiva na građanski otpor. Pitanje zabrinutosti za život ljudi i prirodnu okolinu postalo je vektor za ekonomsku sabotažu Srbije. Ocena da je Srbija pod hibridnom pretnjom može se doneti na osnovu prisustva indikatora kao što su manipulacije i dezinformacije, grupe za pritisak i radikalni zahtevi koji imaju samo jedan cilj – da Srbija izgubi trku za litijum u Evropi. Briga za ekologiju je evropska tekovina i legitiman zahtev, ali odsustvo uvažavanja argumenata struke je opstrukcija. Slične pokrete i probleme su imale i druge države Evrope, ali ni jedna nije razmatrala da se odrekne litijuma, već se insistiralo na rešenjima koja su zakonita i ekološka. U Češkoj se litijumski rudnik nalazi na 40 km od nemačkog grada Drezdena. Otimanje i gušenje debate je indikator hibridne pretnje koji se ne može ignorisati. Sve navedeno pokazuje da postoji plan da Srbija izgubi svoju ekonomsku šansu. Predsednik Vučić je saopštio da se radi o obaveštajnoj operaciji. Ova složena operacija je nizom akcija ostvarila udžbenički rezultat – prinudila suverenu državu da donese odluku suprotno njenim interesima.

Autor: Darko Obradović, autor studije Uticaj litijuma na stratešku bezbednost Srbije