Геополитика стратешких сировина довела до удара на српски литијум

Можемо ићи у период пре проналаска нафте и увидети да је свако раздобље имало своју критичну сировину чије поседовање је омогућавало успехе. Упади и колонизација омогућили су акумулацију огромне количине злата и других метала (данас их називамо стратешке сировине), да би касније контрола кључних поморских путева постала важнија од самих ресурса. Геополитичка пројекција моћи већ 400 година се заснива на поседовању сировина (националног богатства), безбедности тих сировина и државне моћи.

Многе државе су богате стратешким сировинама, али су њихови грађани сиромашни. Насупрот томе, имамо Уједињене Арапске Емирате чији су грађани богати јер је држава богата стратешким сировинама. Можда је пример Норвешке погоднији за поређење у случају Србије.

Одакле веза између геополитике и стратешких сировина у 21. веку? Зар није 21. век столеће слободне трговине и тржишних закона? У случају стратешких сировина, принципи слободног тржишта нису основни већ секундарни. Они који су створили слободно тржиште сматрају да је оно слободно само у оквиру њихових граница, док они други који се воде управљачком економијом сматрају да слободно тржиште мора бити слободно на територији изван њихових граница. Имамо два потпуна парадокса у чијем центру се налази најпознатија стратешка сировина 21. века – литијум.

Геополитика је наступ силе у међународним односима, а сировине могу бити „оружје“ у међудржавним споровима. Колико пута је цена и испорука нафте била вођена остварењу политичких циљева? Литијум као најлакши метал поседује стратешку тежину из разлога што представља центар економије; литијум немају сви, а потребна је свима. Пре или касније сви ће бити корисници електричних аутомобила, док ће само неки бити произвођачи литијума, електричних батерија и аутомобила. Из тог разлога Европска унија враћа рударске операције у Европу кроз 14 рударских пројеката, а постројења за прераду литијума, њих преко 20, лоцира на територији која нема геополитичке ризике.

Литијум има своје примене у многим технолошким гранама. Истицање аутомобилске индустрије важно је са становишта аналогије са нафтом у 20. веку. Још је чувени Хенри Кисинџер изјавио да онај који контролише нафту контролише нације. На крају, све зависи како се користе компаративне предности: да ли сте нација „копача“ или „обрађивача“. У другом случају позитивни ефекти имају шири утицај на популацију у погледу доласка страних директних инвестиција окупљених око стратешке сировине, креирања нових иновација и технологија.

Када се анализира однос Србије према стратешким сировинама, од изузетне тежине је став председника Вучића да неће дозволити да се из Србије односи литијум, већ да је стратешки циљ отворити фабрике батерија на нашој територији, а можда и аутомобила. Таквим приступом, Србија постиже потпуни ефекат са генерацијским радним местима и трансфером технологија, за разлику од раније праксе када смо давали наше сировине без захтева да оне буду обрађене у Србији. Контролисати стратешке сировине значи имати међународни утицај и економску моћ. Сам центар окршаја Европе и Кине због кинеске проблематичне индустријске политике поставља треће играче у боље прилике.

Сви су у трци за стратешким сировинама, што омогућава да се направе одређени избори: екологија или агресивна експлоатација, фабрика или сировина, и све то скопчано са ширим националним интересима. По питању екологије, Европска унија нема глобалног такмаца. Зато је и увела батеријски пасош на основу кога контролише да ли је сировина и производ у складу са ЕУ стандардима животне средине или није. Они који лако долазе до сировина и експлоатишу их на начин да уништавају екологију неће имати приступ тржишту ЕУ. Ова мера је и геополитичка, али и еколошка; прво ограничава приступ Кини, а друго испуњава глобалне циљеве одрживог развоја.

Стратешке сировине увелико су постале полигон за глобалну конфронтацију. Примера ради, Европска комисија је 2010. објавила листу од 14 стратешких сировина, док данас на тој листи има 35 стратешких сировина. Сировине су назване стратешким из разлога што мали број држава располаже значајним количинама, начин њихове експлоатације је компликован, и треће, за стратешке сировине не постоји лака замена. Европска комисија прогнозира да ће се потреба за литијумом 2030. повећати 12 пута, а 2050. чак 57 пута.

Одлуке које се тичу стратешких сировина преточене су у део законодавства. ЕУ је донела Закон о критичним сировинама, Америка Закон о смањењу инфлације чији је центар 369 милијарди долара подстицаја за стратешке сировине, Кина контролише 70% ланца снабдевања литијума и највећи је „обрађивач“ на свету иако има 7% глобалних залиха под контролом. Ови трендови показују да ће контрола индустрије литијума врло лако повећати глобално надметање великих сила. Питање је тренутка када ће популарно названи литијумски троугао Аргентина-Боливија-Чиле прокључати. Увиђамо да се покушај пуча у Боливији повезује са контролом и прерасподелом залиха литијума. Кина која нема позитивну репутацију по питању рударства држи своје сировинско упориште у Латинској Америци. Са друге стране, Чиле је стратешки снабдевач ЕУ. Остаје да се види како ће се определити Аргентина на челу са новим председником Хавијером Мелијем.

Код Аргентине и Чилеа влада становиште да је кинески партнер ризичан за екологију и да би тешка срца пребацио своју производњу батерија у Латинску Америку. Чиле је одабрао Европску унију и такође има проблем са довођењем производних капацитета. Теза о томе да је агресија на Украјину последица глобалне борбе за литијум није без основа. Поједине анализе су још 2015. године износиле тезе да Русија кризом у Украјини одржава енергетски монопол у Европи. Целокупан југоисток Украјине богат је стратешким сировинама чија је експлоатација планирана за потребе ЕУ. Западни медији говоре о томе да траје битка за трилионе долара вредних сировина поред нафте, гаса и руда метала којима је богата Украјина, али и за литијумске резерве. Позната налазишта су у Кировоградској области и Доњецку. Поједине адресе постављају тезу да је нападом на Украјину Европска унија остала без сировинске базе, и додају да су те сировине још један разлог да се Русија порази у Украјини. Русија има дуготрајну праксу геоекономског актера који делује на многим континентима где постоје стратешке сировине и то не увек економски већ дугорочно са позиција безбедности; одржавање енергетског монопола је тежиште тог деловања.

Србија нема проблема попут оних у литијумском троуглу, Украјини, а нема проблем попут Аустралије да је далеко од центра литијумске утакмице. Истовремено, Србија нема ни политичких баријера за дубље економско повезивање са ЕУ. На основу Новог плана раста за Западни Балкан и економско-инвестиционог плана за Западни Балкан, опредељено је неколико милијарди еура подршке државама у циљу достизања циљева из Зелене агенде за Западни Балкан. На основу Закона о критичним сировинама постоји могућност доделе субвенција рударским пројектима повезаним са критичним сировинама на територији ЕУ, док је за Западни Балкан предвиђен нови Гаранцијски инструмент за подршку инвестицијама до 20 милијарди евра за пројекте зелене и дигиталне транзиције. Србија је стабилна земља са перспективом да постане део европског решења и део европске стратегије за јачање аутономности у односу на треће актере.

Помоћник државног секретара САД за енергетске ресурсе Џефри Пајат је литијум назвао генерацијском приликом за Србију коју треба подржати високим еколошким, друштвеним и управљачким стандардима као у САД, и додао да је у томе разлика између кинеских и западних компанија.

Питање које нигде у Европи није спорно, у Србији је постало питање број један. Док се ни једна европска земља не одриче свог литијума, већ тражи решење да ова сировина буде експлоатисана на еколошки и технички прихватљив начин, у Србији се води антикампања против литијума. Највиши представници државе Србије су упозорили да је на делу обавештајна операција чији је циљ да се Србија економски заустави. Србија није ни Африка ни Латинска Америка и као таква је рањива на грађански отпор. Питање забринутости за живот људи и природну околину постало је вектор за економску саботажу Србије. Оцена да је Србија под хибридном претњом може се донети на основу присуства индикатора као што су манипулације и дезинформације, групе за притисак и радикални захтеви који имају само један циљ – да Србија изгуби трку за литијум у Европи. Брига за екологију је европска тековина и легитиман захтев, али одсуство уважавања аргумената струке је опструкција. Сличне покрете и проблеме су имале и друге државе Европе, али ни једна није разматрала да се одрекне литијума, већ се инсистирало на решењима која су законита и еколошка. У Чешкој се литијумски рудник налази на 40 км од немачког града Дрездена. Отимање и гушење дебате је индикатор хибридне претње који се не може игнорисати. Све наведено показује да постоји план да Србија изгуби своју економску шансу. Председник Вучић је саопштио да се ради о обавештајној операцији. Ова сложена операција је низом акција остварила уџбенички резултат – принудила суверену државу да донесе одлуку супротно њеним интересима.

Аутор: Дарко Обрадовић, аутор студије Утицај литијума на стратешку безбедност Србије