SRPSKI PISAC OTIŠAO U IRSKU PA ZAKUKAO: "Bojao sam se da ću spavati na ulici" (FOTO)

Nešo Popović Shonery je srpski pisac, zaljubljenik u društvene igre, stripove, muziku i filmove... Poznat je kao autor romana "Krvavi potpis" i "Drugo carstvo", a sa Petrom Rapaić je napisao i "Univerzum u nevolji". Uređuje i antologije priča "Nijanse".

N.P. Šhonery je pre izvesnog vremena preselio u Irsku gde pokušava da sagradi novi život. 

Popričali smo sa njim o prvim iskustvima u novom okruženju, sličnostima i razlikama između Srbije i Irske, lokalnim običajima, naravima, ali i o pivu, patuljcima i ćupovima sa zlatom. 

Evo šta nam je ispričao. 

Da li je bilo komplikovano da se preselite u Irsku?  

I jeste i nije. Odluka da se kompletno promeni život u sredini četrdesetih (ali ne samo u  tim godinama) nikad nije ni laka ni jednostavna. Zahvaljujući sveznajućem internetu planiranje iseljeništva u druge države je mnogo lakše nego nekad. Divim se hrabrosti ljudi, koji su odlazili u neke nepoznate svetove nemajući predstavu gde odlaze i šta će ih tamo sačekati. Sa druge strane, iako sam se koliko toliko obavestio o Irskoj, mnogo toga mi je bila nepoznanica. Irska je bila izbor, pre svega, zbog  toga što je zemlja engleskog govornog područja, za koju sam pretpostavio da bih se mogao snaći relativno lako (šta god to značilo). Pogotovo što nisam krenuo u avanturu kao visoko profilisan stručnjak. Na kraju, posle mnogih premišljanja, pečat je stavljen kad sam kupio avionsku kartu u jednom pravcu. U Irskoj je trenutno ogroman problem sa nedostatkom smeštaja (a i cena najma ide samo gore). U jednoj od FB grupa domaćih iseljenika, koji žive u Irskoj, jedan tip mi je ponudio sobu u jednom malom mestu u centralnoj Irskoj. I eto, sleteo sam na Smaragdno ostrvo samo na osnovu tog razgovora preko FB, pitajući se da li ću prvu noć prespavati na ulici ili u sopstvenoj sobi.

Kako su izgledali Vaši prvi dani u Irskoj?

Prvih nekoliko dana sam šetao po malom mestu, uživao u zelenilu, bio impresioniran uređenošću i funkcionalnošću zajednice od tri hiljade duša. Pitao sam se stalno da li je ovo dobra odluka ili ne, vagao, premišljao. Čekao sam da dobijem poreski broj, bez koga se ne može otvoriti ni račun u banci niti konkurisati za poslove "na belo“. A taj broj ne možete dobiti dok nemate dokaz o stanovanju i poslu. A posao se ne dobija dok nemate navedeni broj. Još jedan začarani životni krug. Obišao sam sve pabove i restorane u mestu (a ima ih desetak, što je neobično za tako malo mesto) i u jednom restoranu su pristali da me zaposle kao malog od palube. To je bilo odlično, jer je usporilo curenje i više nego skromnih novčanih zaliha sa kojma sam krenuo  ovu avanturu. A pošto sam dao sebi rok od mesec dana da se ili snađem ili vratim u zavičaj, svaka olakšica je bila značajna.

Da li su ćupovi sa zlatom i patuljci samo lokalni mit i deo folklora ili su deo irske svakodnevice?

Ne sumnjam da su važan deo odrastanja svakog irskog deteta, magija je neophodna prilikom svačijeg odrstanja. Ovi stariji su već pragmatičniji. Irci su mudro shvatili da iako su možda njima ćupovi i leprikoni samo deo lokalnog folklora, ostatku sveta nisu. Zato su od toga napravili ogromnu industriju i većina suvenira imaju detelinu, leprikona i pivo (o čemu ću pričati nekoliko pitanja kasnije). U Dablinu postoji Muzej leprikona,a nije redak primer da vidite u parkovima kućice namenjene maleckim bićima. U lokalnom parku postoji celo vilinsko selo. 

Šta vam je najteže palo u Irskoj, a šta vam je baš "leglo“?

Priroda u oba slučaja. Najteže mi je pala promenjivost vremena. Nije baš da kiša pada sve vreme, ali bude malo sunca, malo kiše, malo vetra, pa tako skoro svaki dan. Silno se obradujem kad uhvatim sunčane dane. 

A sad druge strane, opet mi je dobro legla priroda. Ima mnogo zelenila, uglavnom je nisko rastinje, ali je svuda zeleno, nije ni čudo da se nazivaju Smaragdno ostrvo. Često pomišljam da je Tolkinu za Okrug bila inspiracija Irska.

 Koje su glavne razlike u mentalitetu i ponašanju ljudi između ove dve zemlje?

Postoje određen sličnosti između nas i Iraca. Ponosni su na sebe i svoju zemlju, nisu preterani ljubitelji vlasti, vole sport (čak i lokalna takmičenja), vole da pojedu i popiju. 

Žele da pomognu i nije im strano da se organizuju ne bi li pružili pordšku raznoraznim manji ili više ugroženim grupama. Reče jedan drugar – Irci su otprilike kao mi, samo su finiji. Irci se bore sa teškim bermenom prošlosti (pre svega po pitanju položaja žena, snažnom patrijarhatu, uticaju katoličke crkve). Vidi se da pokušavaju da naprave društvo sa većom tolerancijom i sluhom za sve i tu treba da učimo od njih.

Opušteni su i skloni stavu lako ćemo.  

Da li postoje neke specifične stvari iz Srbije koje Vam nedostaju dok ste u Irskoj?

Ako stavim na stranu drage ljude, kao i mnoga mesta koja volim u Srbiji, najčešće su u pitanju neki prehrambeni proizvodi. Srećom, Poljaci i ostatak ekipe iz bivšeg istočnog bloka, imaju hranu koja povremeno podseća na hranu iz Srbije, iako nije potpuno isto. Mogu da se pronađu proizvodi iz Hrvatske (ili iz Srbije, ali ih izvoze hrvatske firme) i tako rešavam taj problem. 

Jedina stvar koje nema je naša rakija, pa eto predloga izvoznicima. 

Nedostaju mi koncerti domaćih bendova, koji su se kao za inat dešavali u poslednje dve godine.
Po mentalno zdravlje je mnogo bolje prihvatiti stvari takvima kakve jesu, umesto plakati za onim čega nema ili nije dostupno.  

Kakve su tamošnje kafane?

Njihove kafane su pabovi i oni su jedan od bitnih stožera socijalne interakcije. Značajan broj pabova nudi i hranu, pored pića. A restorani su opet nešto drugo, mesta gde se sa porodicom ide da bi se uživalo u hrani. Vikendima su obično puni gostiju. Nisam naišao na kafane kafane, mada je na žalost primetno da se i u Srbiji smanjuje broj kafana. Pabovi su obično životna mesta, gde se pivo pije u ozbiljnim količinama. Neki od njih su mesta gde loklaci samo ćaskaju i pijuckaju pivo, a u nekima sviraju bendovi i bude življa atmosfera. U mnogima se nalazi sto za bilijar ili tabla za pikado, često oba. 

Neretko se dešava da ljudi u pabovima spontano započnu razgovor sa mnom i budu iskreno zainteresovani za zemlju odakle dolazim. Ovi mlađi od četrdeset godina imaju blagi problem sa smeštanjem Srbije u geografske okvire, dok ovi stariji, ako ništa drugo, bar znaju gde se Srbija nalazi. Iako je uvreženo mišljenje da su Irci skloni napijanju, nisam naišao na takve, samo na vesele ljude pod blagim gasom, te nisam prisustvovao nikakvim incidentima.

Čije je pivo bolje?

Iskreno, nisam neki pivopija, više sam za brza pića – rakija, viski. U Irskoj se pivo pije u ozbiljnim količinama i Ginis je apsolutno dominantan. Pročitao sam negde da je Ginisova pivara jedan od najposećenijih atrakcija, i to ne samo u Irskoj. Znajući koliko je eksplodirala pivska kultura u Srbiji u poslednjih desetak godina, očekivao sam još bolju scenu ovde. Bio sam ubeđen, da ću dolaskom u Irsku naići na veliki broj malih i nezavisnih pivarija koje prave neka craft piva. Ali ne, situacija je drugačija. U Irskoj uglavnom pijem ta industrijska piva (Ginis, Smitvik), dok se u Srbiji držim crafta (osim ako se ne nudi neka lepa rakija). Ginis na stranu, ipak glasa dajem srpskoj pivskoj sceni.

Da li ste već otkrili neki Vaš omiljeni lokalni specijalitet?

Irska kuhinja je realtivno siromašna. Hrana je domaćinska, obilna i kalorična, ali sa skromnom upotebom začina. Nemam ništa protiv jednostavnosti hrane i to mi prija. I ovde se služi irski doručak – kobasice, pržena slanina, pasulj, jaja, milion kalorija u jednom obroku. Kuhinja nalikuje na britansku, koja takođe nije poznata kao gastonomski centar. U restoranima uz skoro svaki obrok dodaju pomfrit, što nije ni čudo jer je krompir vrlo važan deo irske kuhinje, uz meso, naravno. Velika stvar za Irsku je to što se u poslednjih dvadesetak godina otvorila i veliki broj ljudi iz celog sveta se doselio, a samim tim i doneo brojne nove ukuse. Raznolikost i mešanje kultura može biti veoma dobra za budući napredak.

Kao autor šaljivih knjiga da li ste primetili razlike ili sličnosti između srpskog i irskog humora? 

Imamo sličan humor, i ovde ljudi vole recimo Mućke, Alo alo, Pajtonovci i slične programe koje i mi volimo. Moje generacije (svi oko četrdeset godina) su sklone da se šale na načine koji su apsolutno društveno neprihvatljivi, što kod posebno osetljivih može dovesti do nelagode. Kod mlađih generacija je primetno da izuezetno paze da se ne našale pogrešno, što često ide u svoju suprotnost.

Koji je najzanimljiviji ili najneobičniji irski običaj koji ste primetili?

Imaju čudan običaj da budu ljubazni, čak i prem apotpunim strancima. To se da primetiti u bilo kakvoj interakciji sa ljudima. Neki kažu da je to lažan osmeh, ali nemam problem sa tim, sve i da je istina. Po mom (verovatno ogrnaičenom) iskustvu, rekao bih da su istinski ljubazni.

Ako pričamo o običajima u klasičnijem smislu, postoji jedan zanimljiv vezan za dan svete Brigite, prvog februara. Noć ranije treba napolju ostaviti šal. Veruje se da će svetica proći i spustiti blagoslov na taj predmet. Kasnije, taj šal može da se koristi radi ublažavanja bola u grlu prilikom prehlade. Tog dana se prave i Brigitini krstovi, koji služe da zaštite dom i njegove ukućane.

Da li ste pokušali da naučite nešto na irskom jeziku?

Imao sam žarku želju da savladam osnove irskog, međutim, odsutao sam jer nisam uspeo da shvatim logiku jezika. Pisanje se razlikuje od izgovora, što donosi dodatnu konfuziju. A da ne spominjem brojnost različitih dijalekata. Srećom, pa ni velika većina Iraca ne koristi svoj jezik, iako su u obavezi da ga uče tokom osnovne i srednje škole. Kažu da u zapadnim delovima zemlje postoje oblasti gde stanovništvo koristi skoro isključivo irski i tu je strancima izuetno teško da se snađu i prilagode.

Vaše dogodovštine iz Irske objavljujete na blogu Balkanac osvaja Irsku?

Od prvog dana vodim nešto što najviše liči na dnevnik. Pišem o dogodvoštinama u Irskoj, o svom ličnom doživljaju te zemlje, o neobičnim stvarima sa kojima se susrećem, povremeno ubacujem i neka ličnija opažanja. U početku sam pisao jednom nedeljno, jer mi je sve bilo potpuno nepoznato.  Pošto ipak ne živim glamurozan život holivudske zvezde, počeo sam da objavljujem nove stranice dnevnika svakog drugog ponedeljka.

 Iako živite u Irskoj i dalje ste aktivni na kulturnoj sceni Srbije kroz seriju književnih konkursa koje organizujete?

Četiri godine unazad, Petra Rapaić i ja, organizujemo konkurs za zbirku priča Nijanse (Nijanse zla, Nijanse vremena, Nijanse gladi). Ideja je da veći broj pisaca (od afirmisanih do onih manje poznatih široj javnosti) pišu na istu timu, ali u žanru koji im najviše odgovara. Svaku priču prati i jedinstvena ilustracija. Zanimljivo je i da su pisci i ilustratori sa prostora cele bivše Jugoslavije, bez obzira da li žive u zavičaju ili negde u inostranstvu. Povremeno je naporno koordinisati sve te ljude (ne manje od pedeset pisaca i ilustratora), ali još uvek uživamo u tome. Trenutno prikupljamo priče za Nijanse časti i nadamo se da će knjiga izaći iz štampe krajem decembra. 

Iako živite u Irskoj i dalje planirate da pišete knjige i objavljujete ih u Srbiji?

Čitatelji kojima se obraćam žive u Srbiji (ili gde god žive ljudi koji razumeju jezik na kome im se obraćam), te je razumljivo da ću i dalje objavljivati knjige u Srbiji. Nastavljam sa pisanjem i objavljivanjem kao do sada. Nemam ambicija da objavljujem knjige u Irskoj. Koliko god da je primamljivo biti međunarodni pisac, svestan sam da je to nerealan san. Naravno, ako se tako nešto dogodi u budućnosti, neću imati ništa protiv. 

Izvor: Srbija Danas/Milan Aranđelović