СРПСКИ ПИСАЦ ОТИШАО У ИРСКУ ПА ЗАКУКАО: "Бојао сам се да ћу спавати на улици" (ФОТО)

Нешо Поповић Shonery је српски писац, заљубљеник у друштвене игре, стрипове, музику и филмове... Познат је као аутор романа "Крвави потпис" и "Друго царство", а са Петром Рапаић је написао и "Универзум у невољи". Уређује и антологије прича "Нијансе".

Н.П. Šhonery је пре извесног времена преселио у Ирску где покушава да сагради нови живот. 

Попричали смо са њим о првим искуствима у новом окружењу, сличностима и разликама између Србије и Ирске, локалним обичајима, наравима, али и о пиву, патуљцима и ћуповима са златом. 

Ево шта нам је испричао. 

Да ли је било компликовано да се преселите у Ирску?  

И јесте и није. Одлука да се комплетно промени живот у средини четрдесетих (али не само у  тим годинама) никад није ни лака ни једноставна. Захваљујући свезнајућем интернету планирање исељеништва у друге државе је много лакше него некад. Дивим се храбрости људи, који су одлазили у неке непознате светове немајући представу где одлазе и шта ће их тамо сачекати. Са друге стране, иако сам се колико толико обавестио о Ирској, много тога ми је била непознаница. Ирска је била избор, пре свега, због  тога што је земља енглеског говорног подручја, за коју сам претпоставио да бих се могао снаћи релативно лако (шта год то значило). Поготово што нисам кренуо у авантуру као високо профилисан стручњак. На крају, после многих премишљања, печат је стављен кад сам купио авионску карту у једном правцу. У Ирској је тренутно огроман проблем са недостатком смештаја (а и цена најма иде само горе). У једној од ФБ група домаћих исељеника, који живе у Ирској, један тип ми је понудио собу у једном малом месту у централној Ирској. И ето, слетео сам на Смарагдно острво само на основу тог разговора преко ФБ, питајући се да ли ћу прву ноћ преспавати на улици или у сопственој соби.

Како су изгледали Ваши први дани у Ирској?

Првих неколико дана сам шетао по малом месту, уживао у зеленилу, био импресиониран уређеношћу и функционалношћу заједнице од три хиљаде душа. Питао сам се стално да ли је ово добра одлука или не, вагао, премишљао. Чекао сам да добијем порески број, без кога се не може отворити ни рачун у банци нити конкурисати за послове "на бело“. А тај број не можете добити док немате доказ о становању и послу. А посао се не добија док немате наведени број. Још један зачарани животни круг. Обишао сам све пабове и ресторане у месту (а има их десетак, што је необично за тако мало место) и у једном ресторану су пристали да ме запосле као малог од палубе. То је било одлично, јер је успорило цурење и више него скромних новчаних залиха са којма сам кренуо  ову авантуру. А пошто сам дао себи рок од месец дана да се или снађем или вратим у завичај, свака олакшица је била значајна.

Да ли су ћупови са златом и патуљци само локални мит и део фолклора или су део ирске свакодневице?

Не сумњам да су важан део одрастања сваког ирског детета, магија је неопходна приликом свачијег одрстања. Ови старији су већ прагматичнији. Ирци су мудро схватили да иако су можда њима ћупови и леприкони само део локалног фолклора, остатку света нису. Зато су од тога направили огромну индустрију и већина сувенира имају детелину, леприкона и пиво (о чему ћу причати неколико питања касније). У Даблину постоји Музеј леприкона,а није редак пример да видите у парковима кућице намењене малецким бићима. У локалном парку постоји цело вилинско село. 

Шта вам је најтеже пало у Ирској, а шта вам је баш "легло“?

Природа у оба случаја. Најтеже ми је пала промењивост времена. Није баш да киша пада све време, али буде мало сунца, мало кише, мало ветра, па тако скоро сваки дан. Силно се обрадујем кад ухватим сунчане дане. 

А сад друге стране, опет ми је добро легла природа. Има много зеленила, углавном је ниско растиње, али је свуда зелено, није ни чудо да се називају Смарагдно острво. Често помишљам да је Толкину за Округ била инспирација Ирска.

 Које су главне разлике у менталитету и понашању људи између ове две земље?

Постоје одређен сличности између нас и Ираца. Поносни су на себе и своју земљу, нису претерани љубитељи власти, воле спорт (чак и локална такмичења), воле да поједу и попију. 

Желе да помогну и није им страно да се организују не би ли пружили пордшку разноразним мањи или више угроженим групама. Рече један другар – Ирци су отприлике као ми, само су финији. Ирци се боре са тешким берменом прошлости (пре свега по питању положаја жена, снажном патријархату, утицају католичке цркве). Види се да покушавају да направе друштво са већом толеранцијом и слухом за све и ту треба да учимо од њих.

Опуштени су и склони ставу лако ћемо.  

Да ли постоје неке специфичне ствари из Србије које Вам недостају док сте у Ирској?

Ако ставим на страну драге људе, као и многа места која волим у Србији, најчешће су у питању неки прехрамбени производи. Срећом, Пољаци и остатак екипе из бившег источног блока, имају храну која повремено подсећа на храну из Србије, иако није потпуно исто. Могу да се пронађу производи из Хрватске (или из Србије, али их извозе хрватске фирме) и тако решавам тај проблем. 

Једина ствар које нема је наша ракија, па ето предлога извозницима. 

Недостају ми концерти домаћих бендова, који су се као за инат дешавали у последње две године.
По ментално здравље је много боље прихватити ствари таквима какве јесу, уместо плакати за оним чега нема или није доступно.  

Какве су тамошње кафане?

Њихове кафане су пабови и они су један од битних стожера социјалне интеракције. Значајан број пабова нуди и храну, поред пића. А ресторани су опет нешто друго, места где се са породицом иде да би се уживало у храни. Викендима су обично пуни гостију. Нисам наишао на кафане кафане, мада је на жалост приметно да се и у Србији смањује број кафана. Пабови су обично животна места, где се пиво пије у озбиљним количинама. Неки од њих су места где локлаци само ћаскају и пијуцкају пиво, а у некима свирају бендови и буде живља атмосфера. У многима се налази сто за билијар или табла за пикадо, често оба. 

Неретко се дешава да људи у пабовима спонтано започну разговор са мном и буду искрено заинтересовани за земљу одакле долазим. Ови млађи од четрдесет година имају благи проблем са смештањем Србије у географске оквире, док ови старији, ако ништа друго, бар знају где се Србија налази. Иако је уврежено мишљење да су Ирци склони напијању, нисам наишао на такве, само на веселе људе под благим гасом, те нисам присуствовао никаквим инцидентима.

Чије је пиво боље?

Искрено, нисам неки пивопија, више сам за брза пића – ракија, виски. У Ирској се пиво пије у озбиљним количинама и Гинис је апсолутно доминантан. Прочитао сам негде да је Гинисова пивара један од најпосећенијих атракција, и то не само у Ирској. Знајући колико је експлодирала пивска култура у Србији у последњих десетак година, очекивао сам још бољу сцену овде. Био сам убеђен, да ћу доласком у Ирску наићи на велики број малих и независних пиварија које праве нека црафт пива. Али не, ситуација је другачија. У Ирској углавном пијем та индустријска пива (Гинис, Смитвик), док се у Србији држим црафта (осим ако се не нуди нека лепа ракија). Гинис на страну, ипак гласа дајем српској пивској сцени.

Да ли сте већ открили неки Ваш омиљени локални специјалитет?

Ирска кухиња је реалтивно сиромашна. Храна је домаћинска, обилна и калорична, али са скромном употебом зачина. Немам ништа против једноставности хране и то ми прија. И овде се служи ирски доручак – кобасице, пржена сланина, пасуљ, јаја, милион калорија у једном оброку. Кухиња наликује на британску, која такође није позната као гастономски центар. У ресторанима уз скоро сваки оброк додају помфрит, што није ни чудо јер је кромпир врло важан део ирске кухиње, уз месо, наравно. Велика ствар за Ирску је то што се у последњих двадесетак година отворила и велики број људи из целог света се доселио, а самим тим и донео бројне нове укусе. Разноликост и мешање култура може бити веома добра за будући напредак.

Као аутор шаљивих књига да ли сте приметили разлике или сличности између српског и ирског хумора? 

Имамо сличан хумор, и овде људи воле рецимо Мућке, Ало ало, Пајтоновци и сличне програме које и ми волимо. Моје генерације (сви око четрдесет година) су склоне да се шале на начине који су апсолутно друштвено неприхватљиви, што код посебно осетљивих може довести до нелагоде. Код млађих генерација је приметно да изуезетно пазе да се не нашале погрешно, што често иде у своју супротност.

Који је најзанимљивији или најнеобичнији ирски обичај који сте приметили?

Имају чудан обичај да буду љубазни, чак и прем апотпуним странцима. То се да приметити у било каквој интеракцији са људима. Неки кажу да је то лажан осмех, али немам проблем са тим, све и да је истина. По мом (вероватно огрнаиченом) искуству, рекао бих да су истински љубазни.

Ако причамо о обичајима у класичнијем смислу, постоји један занимљив везан за дан свете Бригите, првог фебруара. Ноћ раније треба напољу оставити шал. Верује се да ће светица проћи и спустити благослов на тај предмет. Касније, тај шал може да се користи ради ублажавања бола у грлу приликом прехладе. Тог дана се праве и Бригитини крстови, који служе да заштите дом и његове укућане.

Да ли сте покушали да научите нешто на ирском језику?

Имао сам жарку жељу да савладам основе ирског, међутим, одсутао сам јер нисам успео да схватим логику језика. Писање се разликује од изговора, што доноси додатну конфузију. А да не спомињем бројност различитих дијалеката. Срећом, па ни велика већина Ираца не користи свој језик, иако су у обавези да га уче током основне и средње школе. Кажу да у западним деловима земље постоје области где становништво користи скоро искључиво ирски и ту је странцима изуетно тешко да се снађу и прилагоде.

Ваше догодовштине из Ирске објављујете на блогу Балканац осваја Ирску?

Од првог дана водим нешто што највише личи на дневник. Пишем о догодвоштинама у Ирској, о свом личном доживљају те земље, о необичним стварима са којима се сусрећем, повремено убацујем и нека личнија опажања. У почетку сам писао једном недељно, јер ми је све било потпуно непознато.  Пошто ипак не живим гламурозан живот холивудске звезде, почео сам да објављујем нове странице дневника сваког другог понедељка.

 Иако живите у Ирској и даље сте активни на културној сцени Србије кроз серију књижевних конкурса које организујете?

Четири године уназад, Петра Рапаић и ја, организујемо конкурс за збирку прича Нијансе (Нијансе зла, Нијансе времена, Нијансе глади). Идеја је да већи број писаца (од афирмисаних до оних мање познатих широј јавности) пишу на исту тиму, али у жанру који им највише одговара. Сваку причу прати и јединствена илустрација. Занимљиво је и да су писци и илустратори са простора целе бивше Југославије, без обзира да ли живе у завичају или негде у иностранству. Повремено је напорно координисати све те људе (не мање од педесет писаца и илустратора), али још увек уживамо у томе. Тренутно прикупљамо приче за Нијансе части и надамо се да ће књига изаћи из штампе крајем децембра. 

Иако живите у Ирској и даље планирате да пишете књиге и објављујете их у Србији?

Читатељи којима се обраћам живе у Србији (или где год живе људи који разумеју језик на коме им се обраћам), те је разумљиво да ћу и даље објављивати књиге у Србији. Настављам са писањем и објављивањем као до сада. Немам амбиција да објављујем књиге у Ирској. Колико год да је примамљиво бити међународни писац, свестан сам да је то нереалан сан. Наравно, ако се тако нешто догоди у будућности, нећу имати ништа против. 

Извор: Србија Данас/Милан Аранђеловић