"Po načinu otvaranja vrata znaš šta sledi" ISPOVEST ĆERKE ALKOHOLIČARA: Iz pakla se ne izlazi, VEĆ BEŽI! Deca hodaju po STAKLU I LJUSKAMA

Ogromna stigma obavija decu koja odrastaju sa roditeljima koji ne pokušavaju da stave tačku na svoju bolest, a ona gotovo uvek iz svog odrastanja u takvom destruktivnom okruženju ponesu gomilu trauma i osećaja krivice.

Jedna Srpkinja je na svom profilu na društvenoj mreži X podelila svoju priču o odrastanju sa ocem alkoholičarom, koje je bilo propraćeno stidom, krivicom i strahom, a mi njenu ispovest prenosimo u celosti:

- Bolesti zavisnosti su stigma iznad svih, tajna sa kojom porodica živi iako svi sve znaju, sramota koja peče sve učesnike u toj predstavi, osim zavisnika.

On svoju bolest doživljava kao 'osobinu' a ako je i svestan da stvara probleme, uvek su krivi drugi a ne on. Ali nije ovo priča o njima, o njima je napisano previše priča i studija i članaka, o tome neka pišu stručnjaci i doktori.

Šta je sa decom zavisnika, kada (ako) uspeju da pobegnu iz primarne porodice? Kažem 'pobegnu' jer se iz pakla ne izlazi. Ne možeš samo neobavezno išetati iz samog sebe. Oni su tu, u tvom genetskom kodu, oni su deo tebe, tvojim venama teče ista krv i ono što znaš i čega se najviše plašiš je - da li ću i ja postati ON?

Deca alkoholičara hodaju po staklu i ljuskama od jaja ceo svoj život. Znaš kako zvuče svačiji koraci. Znaš, po načinu na koji je otvorio vrata, pritisnuo kvaku, šta će se sledeće desiti. Nadaš se da nećeš ti biti kriv bar tog dana. Ali neko hoće. Ne razumeš zašto, kada si mali i šta ti to radiš pogrešno. Posle misliš da si ti ta zbog koga je on takav. A kasnije, kada fizički napustiš zavisnika, kada ga ne gledaš svaki dan, samo živiš sa strahom koji nosi svaki udah i svako svitanje. Kada će mi javiti da je umro. I kako ću preživeti tu unutrašnju borbu i sramotu, što zajedno sa bolom, osećam i olakšanje?

Mi živimo sa duboko usađenim uverenjem da smo bezvredni jer zbog nas tata pije. Da nije mene on bi bio sretan. Onda shvatiš da nije tako ali počinješ da prepoznaješ njega u sebi, što je još strašnije. Nekad naslediš bolest, ne uvek, ali uvek naslediš krivicu i strah.

S godinama, ako poživi, prihvatiš da se ljudi ne menjaju. Da je svačiji izbor samo njihov. Kao što je moj izbor da prekinem generacijsku traumu, njegov je bio da je nastavi. Možda on nije bio svestan, možda je mislio da nije imao izbora.

Ali to je sad sve nebitno. Bitno je samo oprostiti sebi, za nešto na šta nisi mogao nikako da utičeš. Da oprostiš sebi što si se rodio - napisala je ona objasnivši da se alkoholizam u njenom slučaju ponavljao generacijama unazad, sve dok ona nije odlučila da taj tok prekine.

Izvor: Srbija Danas