ISPOVEST MOMKA KOG JE OTAC NAMERNO ZARAZIO HIV-om: Zvali su me "dečak gej" i "dečak sa sidom"

Kada je otac ubrizgao malom Brajanu Džeksonu krv zaraženu HIV-om, nadao se da je zapečatio njegovu sudbinu. Niko nije mogao ni da sanja da će se 24 godine kasnije ponovo sresti u zatvorskoj sudnici, gde je Džekson došao da pročita izjavu koja će, kako se nadao, doprineti da njegov otac Brajan Stjuart što duže ostane iza rešetaka.

- Trudio sam se da gledam pravo, nisam želeo da nam se pogledi sretnu - kaže Džekson.

Kada ga je komisija koja odlučuje o uslovnom oslobađanju pozvala da glasno pročita izjavu, zapitao se da li radi pravu stvar, ali majka ga je uvek učila da bude hrabar.

- Mislio sam o tome da je Bog uz mene. Kakav god bio ishod, Bog je veći od mene, mog oca, ove prostorije, pa čak i ministarstva pravde - seća se on.

Duboko je udahnuo i počeo da čita.

- Sve je počelo kada su se majka i otac upoznali u vojnoj bazi u Misuriju, gde su oboje bili na obuci kao medicinsko osoblje. Počeli su zajedno da žive i pet meseci kasnije, sredinom 1991., majka je zatrudnela. Kada sam se rodio, otac je bio veoma srećan, ali sve se promenilo kada se vratio sa operacije ‘Pustinjska oluja’. Vrativši se iz u Saudijske Arabije, otac je potpuno promenio odnos prema meni - kaže Džekson.

Stjuart je počeo da poriče da je Džekson njegovo dete i psihički i fizički je zlostavljao detetovu majku. Kada ga je najzad napustila, žestoko su se svađali zbog alimentacije, koju je Stjuart odbijao da plati. Tokom tih rasprava govorio je majci da “tvoje dete neće živeti duže od pet godina” i “kada te napustim, neću ostaviti za sobom ništa što će me povezivati s tobom”.

U međuvremenu, zaposlio se u laboratoriji, gde je radio na analizi krvi i u tajnosti sakupljao uzorke zaražene krvi, koje je čuvao kod kuće.

Kada je Džekson imao 11 meseci, roditelji su gotovo potpuno izgubili kontakt. Međutim, kada je primljen u bolnicu zbog napada astme, majka je rešila da obavesti oca. Pretpostavljala je da će želeti da zna da mu je sin bolestan. Kada ga je pozvala, kolege su joj odgovorile: ‘Brajan Stjuart nema dece’.

Na dan kada je dete trebalo da bude otpušteno iz bolnice, Stjuart ga je iznenada posetio u bolnici. Mamu je poslao u kafeteriju da popije piće kako bi bio sam sa mnom, ispričao je Džekson. Čim je otišla, otac je izvadio flašicu zaražene krvi i ubrizgao je sinu.

- Nadao se da ću umreti i da neće morati da plaća alimentaciju - kaže Džekson.

Kada se majka vratila u sobu, zatekla je dete kako vrišti u očevom naručju. Problem nije bio samo u tome što je krv bila zaražena HIV-om, nego i u tome što nije odgovarala njegovoj. Lekari nisu znali šta se događa. Ne znajući da njegovim venama teče zaražena krv. Regulisali su mu puls, telesnu temperaturu i disanje i otpustili ga iz bolnice.

Narednih nedelja detetovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Majka ga je četiri godine vodila kod raznih lekara, preklinjući ih da postave dijagnozu. Svi testovi su bili negativni, a onda je pedijatar došao na ideju da je u pitanju sida.

- Kada su stigli rezultati, našli su mi sidu sa svim simptomima i tri oportunističke infekcije (infekcije patogenima koji izazivaju bolesti samo kod osoba sa obolelim imunološkim sistemom) - kaže.

Lekari su mu davali pet meseci života, ali su ipak nastavili da ga leče lekovima koji su im bili dostupni.

- Dešavalo se da sam ceo dan dobro da bi me sat kasnije hitno odvezli u bolnicu zbog nove infekcije - kaže Džekson.

I dok ostala deca koju je upoznao u bolnici nisu preživela, njegovo stanje, na veliko iznenađenje lekara, počelo je da se popravlja. Najzad se toliko oporavio da je mogao da ide u školu, sa rancem na leđima punim lekova koje je dobijao u venu.

- Tragedija je bila u tome što me nisu želeli u školi. Bojali su se. Devedesetih godina ljudi su smtrali da mogu da se zaraze sidom preko daske na WC-šolji. Jednom sam čak pročitao u nekom udžbeniku da se HIV može dobiti i ako se samo gledate - kaže on.

Najviše su se plašili roditelji druge dece.

- Zvali su me ‘dečak sa sidom’ ili ‘dečak gej’ - kaže on i nastavlja - Osećao se usamljeno i izolovano. Mislio sam da na ovom svetu nema mesta za mene.

Kada je imao deset godina, počeo je da stvara sliku o očevom zločinu u glavi, ali mu je trebalo nekoliko godina da sagleda njegove razmere.

- U početku sam bio samo ljut i ogorčen. Nisam mogao da shvatim kako je rođeni otac mogao to da mi uradi. Ne samo da je pokušao da me ubije, već je bio odgovoran i za godine koje sam proveo u bolnici. On je razlog što moram toliko da vodim računa o zdravlju i pazim šta radim.

Kada je imao 13 godina, čitanje Biblije mu je pomoglo da nađe veru i oprosti ocu.

- Nije lako oprostiti, ali ne želim da se spuštam na njegov nivo - kaže on.

U julu je dobio pismo od Odeljenja za izvršenje kazne države Misuri u kome ga obaveštavaju da je ocu odbijena uslovna kazna za narednih pet godina.

- Nekada sam se budio iz košmara, strahujući da će doći da završi posao - kaže Džekson i dodaje - Možda sam mu oprostio, ali ipak mislim da čovek treba da odgovara za ono što je učionio.

I dalje iznenađuje lekare.

- Zdrav sam kao dren! Zdraviji od drena. U ovom trenutku, moje T-ćelije su iznad proseka, što znači da je praktično nemoguće da prenesem virus. Nekada sam uzimao 23 tablete dnevno, a danas pijem samo jednu - kaže on.

Džekson ima dosta obaveza, jer drži motivacione govore, a osnovao je i dobrotvornu organizaciju “Hope iz Vital”, koja se zalaže za upoznavanje javnosti s HIV-om. Međutim, priznaje da često mašta o očinstvu.

- Voleo bih da budem otac. Mislim da je to jedna od stvari koje su mi suđene - kaže on.

- Voleo bih da moja deca doživljavaju svet kao mirno mesto i uvek ću biti tu da ih zaštitim.