ИСПОВЕСТ МОМКА КОГ ЈЕ ОТАЦ НАМЕРНО ЗАРАЗИО ХИВ-ом: Звали су ме "дечак геј" и "дечак са сидом"

Када је отац убризгао малом Брајану Џексону крв заражену ХИВ-ом, надао се да је запечатио његову судбину. Нико није могао ни да сања да ће се 24 године касније поново срести у затворској судници, где је Џексон дошао да прочита изјаву која ће, како се надао, допринети да његов отац Брајан Стјуарт што дуже остане иза решетака.

- Трудио сам се да гледам право, нисам желео да нам се погледи сретну - каже Џексон.

Када га је комисија која одлучује о условном ослобађању позвала да гласно прочита изјаву, запитао се да ли ради праву ствар, али мајка га је увек учила да буде храбар.

- Мислио сам о томе да је Бог уз мене. Какав год био исход, Бог је већи од мене, мог оца, ове просторије, па чак и министарства правде - сећа се он.

Дубоко је удахнуо и почео да чита.

- Све је почело када су се мајка и отац упознали у војној бази у Мисурију, где су обоје били на обуци као медицинско особље. Почели су заједно да живе и пет месеци касније, средином 1991., мајка је затруднела. Када сам се родио, отац је био веома срећан, али све се променило када се вратио са операције ‘Пустињска олуја’. Вративши се из у Саудијске Арабије, отац је потпуно променио однос према мени - каже Џексон.

Стјуарт је почео да пориче да је Џексон његово дете и психички и физички је злостављао дететову мајку. Када га је најзад напустила, жестоко су се свађали због алиментације, коју је Стјуарт одбијао да плати. Током тих расправа говорио је мајци да “твоје дете неће живети дуже од пет година” и “када те напустим, нећу оставити за собом ништа што ће ме повезивати с тобом”.

У међувремену, запослио се у лабораторији, где је радио на анализи крви и у тајности сакупљао узорке заражене крви, које је чувао код куће.

Када је Џексон имао 11 месеци, родитељи су готово потпуно изгубили контакт. Међутим, када је примљен у болницу због напада астме, мајка је решила да обавести оца. Претпостављала је да ће желети да зна да му је син болестан. Када га је позвала, колеге су јој одговориле: ‘Брајан Стјуарт нема деце’.

На дан када је дете требало да буде отпуштено из болнице, Стјуарт га је изненада посетио у болници. Маму је послао у кафетерију да попије пиће како би био сам са мном, испричао је Џексон. Чим је отишла, отац је извадио флашицу заражене крви и убризгао је сину.

- Надао се да ћу умрети и да неће морати да плаћа алиментацију - каже Џексон.

Када се мајка вратила у собу, затекла је дете како вришти у очевом наручју. Проблем није био само у томе што је крв била заражена ХИВ-ом, него и у томе што није одговарала његовој. Лекари нису знали шта се догађа. Не знајући да његовим венама тече заражена крв. Регулисали су му пулс, телесну температуру и дисање и отпустили га из болнице.

Наредних недеља дететово здравствено стање се погоршавало. Мајка га је четири године водила код разних лекара, преклињући их да поставе дијагнозу. Сви тестови су били негативни, а онда је педијатар дошао на идеју да је у питању сида.

- Када су стигли резултати, нашли су ми сиду са свим симптомима и три опортунистичке инфекције (инфекције патогенима који изазивају болести само код особа са оболелим имунолошким системом) - каже.

Лекари су му давали пет месеци живота, али су ипак наставили да га лече лековима који су им били доступни.

- Дешавало се да сам цео дан добро да би ме сат касније хитно одвезли у болницу због нове инфекције - каже Џексон.

И док остала деца коју је упознао у болници нису преживела, његово стање, на велико изненађење лекара, почело је да се поправља. Најзад се толико опоравио да је могао да иде у школу, са ранцем на леђима пуним лекова које је добијао у вену.

- Трагедија је била у томе што ме нису желели у школи. Бојали су се. Деведесетих година људи су смтрали да могу да се заразе сидом преко даске на WC-šolji. Једном сам чак прочитао у неком уџбенику да се ХИВ може добити и ако се само гледате - каже он.

Највише су се плашили родитељи друге деце.

- Звали су ме ‘дечак са сидом’ или ‘дечак геј’ - каже он и наставља - Осећао се усамљено и изоловано. Мислио сам да на овом свету нема места за мене.

Када је имао десет година, почео је да ствара слику о очевом злочину у глави, али му је требало неколико година да сагледа његове размере.

- У почетку сам био само љут и огорчен. Нисам могао да схватим како је рођени отац могао то да ми уради. Не само да је покушао да ме убије, већ је био одговоран и за године које сам провео у болници. Он је разлог што морам толико да водим рачуна о здрављу и пазим шта радим.

Када је имао 13 година, читање Библије му је помогло да нађе веру и опрости оцу.

- Није лако опростити, али не желим да се спуштам на његов ниво - каже он.

У јулу је добио писмо од Одељења за извршење казне државе Мисури у коме га обавештавају да је оцу одбијена условна казна за наредних пет година.

- Некада сам се будио из кошмара, страхујући да ће доћи да заврши посао - каже Џексон и додаје - Можда сам му опростио, али ипак мислим да човек треба да одговара за оно што је учионио.

И даље изненађује лекаре.

- Здрав сам као дрен! Здравији од дрена. У овом тренутку, моје Т-ћелије су изнад просека, што значи да је практично немогуће да пренесем вирус. Некада сам узимао 23 таблете дневно, а данас пијем само једну - каже он.

Џексон има доста обавеза, јер држи мотивационе говоре, а основао је и добротворну организацију “Хопе из Витал”, која се залаже за упознавање јавности с ХИВ-ом. Међутим, признаје да често машта о очинству.

- Волео бих да будем отац. Мислим да је то једна од ствари које су ми суђене - каже он.

- Волео бих да моја деца доживљавају свет као мирно место и увек ћу бити ту да их заштитим.