"To je bila najužasnija noć, prolamali su se pucnjava i krici": Ispovest Vlada čiji su roditelji UBIJENI u "Oluji"
Tražeći članove porodice preživeo tri infarkta
Osvanuo je 4. avgust, isti kao i svaki do tada. Ništa nije slutilo da će taj dan biti zauvek zabeležen crnom bojom u istoriji srpskog naroda. To nije znao ni Vlado Šašo, koji je u zločinačkoj operaciji "Oluja" izgubio svoje roditelje, a sahranio ih tek 19 godina kasnije.
Pročitajte i:
U svojoj ispovesti za naš portal Vlado govori kako se sve odigralo i koliko dugo je trajala njegova borba da dođe do istine.
- Moji roditelji su živeli u selu Ljeskovcu u Dvoru na Uni. Celog rata od 1991. do 1995. sam odlazio na Baniju u posetu, noseći im lekove i ostale potrepštine, a 30. jula 1995. godine zadnji put sam bio kod njih i vratio se ne znajući šta se sprema - govori Vlado prisećajući se najtežeg perioda svog života.
Kada se vratio u Beograd, otišao je na more sa porodicom i upravo tamo je dočekao 4. avgust.
- Tamo me je zatekla vest da je Krajina napadnuta! S obzirom na to da je Dvor bio stvarno obezbeđen mislio sam "ajde, to je samo kao napadnut Knin, to su samo neke provokacije", nisam shvatao to ozbiljno. Ipak, dan po dan, pade Knin, pade Petrinja, pade sve redom okolo, nastao je opšti haos. Ja sam se nalazio u Budvi, krenuo sam posle nekoliko dana, tako da su neke kolone ljudi već i stigle do Zlatibora na putu prema Kosovu.
Vlado je opisao kako se osećao kada je saznao da je počela "Oluja".
- Sećam se vrlo dobro, prvo sam mislio da je provokacija. Kad je pala Petrinja, krenulo je sa svih stana čišćenje i tada sam čak doživeo neki blaži infarkt. Nisam bio svestan da to može da se dogodi, mislio sam da će možda do Une doći, pa da se vrate, međutim povratka nije bilo.
Od iznenađenja do očaja. Za sve ono što je Vlado verovao da je samo "provokacija" ispostavilo se da je ustvari najveći košmar koji će ga pratiti do kraja života. Počinjala je borba za život njegovih roditelja.
- Moji roditelji su od kuće u kolonu krenuli sa rođacima, 7. avgusta negde oko 9 sati ujutru. To je nekih 15-ak km udaljeno od Dvora i stigli su do njega, međutim, negde u predvečerje i oko 18 sati je presečena kolona od strane hrvatske vojske.
U centru grada nastao je haos! Zarobljeno je 64-oro ljudi koji su prosleđeni dalje prema Sisku i Zagrebu, a u toj grupu je upravo bio i rođak našeg sagovornika koji je vodio njegove roditelje.
- Vodile su se borbe! Ubrzo je pala i noć! Ta noć je bila naužasnija noć! Jeziva noć u kojoj su se prolamali urlici, pucnjava i krici! Taj deo civilnog stanovništva je pobijen i ostavljen tu - govori Vlado, a pred očima mu se nižu slike koje je od užasnih priča koje je čuo sam stvorio u svojoj glavi.
Ipak, sutradan je uz neki dogovor nastavljena kolona i dalje se izlazilo prema Prijedoru, kao i narednog dana. Vlado i dalje nije znao ništa o svojim roditeljima. Samo strah od najgoreg je ostao u njemu.
- Uopšte nisam znao da li su moji roditelji prešli Unu, Unski most. Posle nekoliko dana smo čuli da je most srušen i da niko nije prešao. Nakon toga, sam ja pretražio sve živo od Prijedora, tažio sam mamu i tatu da nisu negde zbrinuti. Ali traga nije bilo... Ljudi od Prijedora do Banjaluke su znali gde je ko umro, gde je ko poginuo i sahranili su ih usput na neko seosko groblje. Pošto mi je brat bio u Zagrebu, tražili smo i sa te hrvatske strane, po centrima, ali nismo imali uspeha. Tada sam bio siguran da moji roditelji nisu preživeli.
Nakon što je sahranio roditelje, savetovano mu je da tuži Hrvatsku, ali se još nije odlučio na ovaj korak, a jasno je i zbog čega.
- Predsednik komisije mi je rekao da sada imam sva dokumenta i da mogu da tužim Hrvatsku. Ipak, mi imamo gorka iskustva, jer silne porodice su krenule u tužbu, ali niko još nije dobio nijedan proces, samo su im natovarili sudske troškove po 50.000 – 60.000 kuna.
Od tada pa narednih 19 godina Vlado se uključio u nezavisno udruženje, te se zajedno sa svojim Krajišnicima trudio da sazna ge su kosti njegovih ubijenih roditelja, kako bi ih bar sahranili kako dolikuje.
Godine 2009. ekshumirano je groblje u opštini Dvor, ali su Vlado i njegova prodica nailazili na prepreke od stane Hrvata koji su govorili kako je prošlo mnogo vremena i da je sve zastarelo. Ipak, uspeli su, ali tu je samo 55 osoba ekshumirano, a među njima su bili i roditelji našeg sagovornika.
- Godine 2013. smo išli na odbukciju u Zagreb i na sudskoj medicini nam je potvrđeno da je sve bilo u tim PVC vrećama u kojima su tamo bili pokopani, samo nisu imali dokumenta, ali potvrđeno je 99,99 odsto da su to moji roditelji - govori Šašo.
Dodaje da su njihove ostatke sahranili u Beogradu na Orlovači.
- Iako sam ih sahranjivao, meni je bilo tog dana bilo drago i bio sam radostan. Time što sam uspeo da nađem njihove ostatke, pao mi je ogroman teret - objašnjava Vlado koji u razgovoru otkriva da je u međuvremenu preživeo tri infarkta.
