"То је била најужаснија ноћ, проламали су се пуцњава и крици": Исповест Влада чији су родитељи УБИЈЕНИ у "Олуји"

Освануо је 4. август, исти као и сваки до тада. Ништа није слутило да ће тај дан бити заувек забележен црном бојом у историји српског народа. То није знао ни Владо Шашо, који је у злочиначкој операцији "Олуја" изгубио своје родитеље, а сахранио их тек 19 година касније.

У својој исповести за наш портал Владо говори како се све одиграло и колико дуго је трајала његова борба да дође до истине.

- Моји родитељи су живели у селу Љесковцу у Двору на Уни. Целог рата од 1991. до 1995. сам одлазио на Банију у посету, носећи им лекове и остале потрепштине, а 30. јула 1995. године задњи пут сам био код њих и вратио се не знајући шта се спрема -  говори Владо присећајући се најтежег периода свог живота.

Када се вратио у Београд, отишао је на море са породицом и управо тамо је  дочекао 4. август.

- Тамо ме је затекла вест да је Крајина нападнута! С обзиром на то да је Двор био стварно обезбеђен мислио сам "ајде, то је само као нападнут Книн, то су само неке провокације", нисам схватао то озбиљно. Ипак, дан по дан, паде Книн, паде Петриња, паде све редом около, настао је општи хаос. Ја сам се налазио у Будви, кренуо сам после неколико дана, тако да су неке колоне људи већ и стигле до Златибора на путу према Косову.

Од изненађења до очаја. За све оно што је Владо веровао да је само "провокација" испоставило се да је уствари највећи кошмар који ће га пратити до краја живота. Почињала је борба за живот његових родитеља.

- Моји родитељи су од куће у колону кренули са рођацима, 7. августа негде око 9 сати ујутру. То је неких 15-ак км удаљено од Двора и стигли су до њега, међутим, негде у предвечерје и око 18 сати је пресечена колона од стране хрватске војске.

У центру града настао је хаос! Заробљено је 64-оро људи који су прослеђени даље према Сиску и Загребу, а у тој групу је управо био и рођак нашег саговорника који је водио његове родитеље.

- Водиле су се борбе! Убрзо је пала и ноћ! Та ноћ је била наужаснија ноћ! Језива ноћ у којој су се проламали урлици, пуцњава и крици! Тај део цивилног становништва је побијен и остављен ту - говори Владо, а пред очима му се нижу слике које је од ужасних прича које је чуо сам створио у својој глави.

Ипак, сутрадан је уз неки договор настављена колона и даље се излазило према Приједору, као и наредног дана. Владо и даље није знао ништа о својим родитељима. Само страх од најгорег је остао у њему.

- Уопште нисам знао да ли су моји родитељи прешли Уну, Унски мост. После неколико дана смо чули да је мост срушен и да нико није прешао. Након тога, сам ја претражио све живо од Приједора, тажио сам маму и тату да нису негде збринути. Али трага није било... Људи од Приједора до Бањалуке су знали где је ко умро, где је ко погинуо и сахранили су их успут на неко сеоско гробље. Пошто ми је брат био у Загребу, тражили смо и са те хрватске стране, по центрима, али нисмо имали успеха. Тада сам био сигуран да моји родитељи нису преживели.

Од тада па наредних 19 година Владо се укључио у независно удружење, те се заједно са својим Крајишницима трудио да сазна ге су кости његових убијених родитеља, како би их бар сахранили како доликује.

Године 2009. ексхумирано је гробље у општини Двор, али су Владо и његова продица наилазили на препреке од стане Хрвата који су говорили како је прошло много времена и да је све застарело. Ипак, успели су, али ту је само 55 особа ексхумирано, а међу њима су били и родитељи нашег саговорника.

- Године 2013. смо ишли на одбукцију у Загреб и на судској медицини нам је потврђено да је све било у тим ПВЦ врећама у којима су тамо били покопани, само нису имали документа, али потврђено је 99,99 одсто да су то моји родитељи -  говори Шашо.

Додаје да су њихове остатке сахранили у Београду на Орловачи.

- Иако сам их сахрањивао, мени је било тог дана било драго и био сам радостан. Тиме што сам успео да нађем њихове остатке, пао ми је огроман терет - објашњава Владо који у разговору открива да је у међувремену преживео три инфаркта.