"KAD UĐEM U NJENU SOBU, JOŠ MI MIRIŠE NA NJU" Potresna ispovest roditelja ubijene Ane Božović u Ribnikaru (VIDEO)
U nezapamćenoj tragediji u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" koja se dogodila 3. maja trinaestogodišnji dečak hicima iz očevog vatrenog oružja, hladnokrvno je usmrtio devetoro učenika i čoveka iz obezbeđenja. Pritom je teško ranio nastavnicu i još petoro đaka.
O najstrašnijem danu u svom životu, o svemu proživljenom i doživljenom, po prvi put hrabro su progovorili roditelji jedanaestogodišnje stradale devojčice Ane Božović.
Majka Ninela Radičević kaže kako roditelji misle kako je škola sigurno mesto.
- Poslala sam dete u školu. I vi nekako uvek mislite da je škola sigurno mesto. Onog trenutka kada dete uđe u školu ti kažeš - dobro, sad je sigurno - kaže majka. Ali onda je stigao poziv.
Ona se priseća da joj je za pucnjavu prvo javila drugarica.
- Ona mi je rekla da sada prolazi pored škole i da će ostati ispred škole dok Ana ne izađe. Nije vam svejedno, zovem Ivana i kažem mu da ide do škole i da je bila neka pucnjava. Ja sam došla do škole, ali na drugi ulaz, Ivan je bio na velikom ulazu, nisam znala na kom ulazu se to desilo. Deca izlaze iz škole, ja čekam. Sve vreme govorite sebi sad će da izađe, možda je ostavila telefon u torbi, možda je nešto trčala. Tu se pojavljuje i Anina razredna. Sad iz ove perspektive kada razmišljam, mislim da su ljudi znali šta se desilo i niko mi nije rekao. Ja to razumem, to je teška stvar, da vam neko to kaže na ulici - rekla je Ninela Radičević u „Labirintu“ na HRT-u.
Ona dodaje da je tog dana išla od bolnice do bolnice i da nije našla Anu.
- Naredna dva sata tražite dete od jedne do druge bolnice. Sve vreme nadajući se da je ona dobro i da će izaći. Sad shvatam da smo ispred škole ostali samo roditelji ubijene dece i Draganova porodica (čuvara škole) - rekla je i dodala da su ih nakon toga zvali iz policije i rekli im da se jave u Policijsku stanicu Vračar.
- Ivan je otišao u policiju i onda su mu tamo rekli šta se desilo. Nakon toga me je zvao i javio mi i onda sam ja došla ispred policije. Vi ste jutros poslali decu u školu, dva sata ranije, dolazite kući posle toga, ulazite u kuću i nje nema, a jutros je bila tu - ispričala je Radičević.
Ninela dodaje da suprug i ona nisu gledali materijal od tužilaštva.
- Ali znam da je bilo porodica koje su imale potrebu da to vide. Mi nismo… Šta bih dobila? S jedne strane vas muči to što nemate snage da pogledate kako je vaše dete otišlo, a sa druge strane ste dobili dodatnu patnju iz koje možda nikada ne bi mogli da se izvučete. Morate dalje. Morate da nađete snagu zbog svog deteta, zbog porodice i prijatelja, morate da pronađete snagu da idete dalje - istakla je Ninela Radičević.
Anin otac Ivan Božović, istakao je da je Anu tog dana budio pred školu, kao i svako jutro.
- Budim je poljupcima, kada se probudi zagrlimo se i tako smo se budili svako jutro, kao i taj dan. Onda je bilo glavno šta će da obuče, kupila je neku suknju kada je bila u Solunu i to je obukla. Uzela je neki prsluk, poslednje je da smo se poljubili i ja sam žurio i ona je kasnila, izlazi na vrata i to mi je poslednja slika - rekao je on i dodao:
- Poziv je bio u 8.33, pozvala me je i rekla mi da je dežurna, da je Bojana tu i da naručim Mek za odmor.
Roditelji nastardale Ane se dalje prisećaju kobnog dana.
- Ni na pamet vam ne pada tako nešto. Mislili smo da se desilo nešto ispred škole, neki kriminalni obračun, ne znam, ali ni na pamet vam ne pada da je to - rekao je Ivan Božović.
- Nismo znali drugu decu koja su nastradala, osim Bojane, ali kada slušamo njihove roditelje, to je kao da su otišli mali anđeli. Ja sam siguran i to mi je opet neka uteha, da Ana nije imala vremena da shvati šta se dešava, da se to tako brzo desilo da nije imala vremena da shvati. Nakon tri nedelje, mi smo se prvi put sreli sa roditeljima ostale dece i shvatili smo da moramo da angažujemo nekoga da vidimo šta se dešava - rekao je on.
A da je Ana stvarno bila posebna devojčica svedoče reči njene majke koja ističe kako je ona bila veselo i neopterećeno dete koje je uvek širilo sreću i ljubav prema drugima.
- Ona je tako unosila neku sreću, neku toplinu. Stalno je bila vesela, stalno se borila za neku pravdu, stalno je štitila slabije od sebe. Njena soba još je ostala ista, nismo ništa menjali, kad uđem, još sve miriše na nju - priča majka.
- Nama će ostati večno pitanje zašto se ovo dogodilo i kako. Kako je dečak od 13 godina izvršio tako masovno ubistvo. Ta njegova preciznost i hladnokrvnost vam ledi krv. Sve se dogodilo u dva minuta - kaže majka.
