Majka ih je napustila, otac umro, a oni su morali preko noći da odrastu: Ivana i njena braća pukom srećom žive!
Tužna životna sudbina
Mali, ali kao veliki, bez obzira da li se radi o berbi maline, čuvanju stoke, kuvanju ili pranju – na takav život su prinuđeni Ivana (15), Filip (13) i Nikola (9) Rakić, iz sela Mijači kod Valjeva, koji su pre dve godine ostali bez oca, koji je poginuo, dok ih je majka napustila pre šest godina.
Pročitajte i:
- Tužna je Predragova sudbina, od odmora u Grčkoj ostala mu je samo noćna mora: Sa letovanja se vratio slomljen! (FOTO)
- Posle provoda u Guči idu na kultno mesto: Dačić vodi Zaharovu na poslastice od kojih će ostati bez daha!
- Leskovčanin napunio 100 godina i otkrio koja SRPSKA BILJKA je izvor DUGOVEČNOSTI
Na život bez majke, koja ih je napustila 2012. godine, kada se preudala, teško su se navikli, a onda ih je u martu pretprošle godine zadesila najstrašnija vest – njihov otac Zoran poginuo je dok je radio u šumi u okolini Ljubovije, kada ga je usmrtilo stablo bukve.
Bez roditelja, oslonca i izdržavanja, mališani bi verovatno završili u hraniteljskoj porodici da brigu o njima kao zakonski staratelj nije preuzeo deda Vladimir (65). Međutim, on je invalidski penzioner, sa vidljivim posledicama loma obe noge i uz stalnu terapiju za visok pritisak i srce, tako da je briga praktično postala međusobna i poslovi u nemalom imanju koje je razvio pokojni Zoran poprilično ravnomerno raspoređeni. Zbog toga je između škole, učenja i poljoprivrednih radova, Ivani, Filipu i Nikoli najmanje vremena za igru, dok su uobičajene dečje radosti svedene na minimum.
- Nije teško čuvati ovce, izvesti krave na pašu, očistiti štalu. Branje maline i kupine je malo teže, ali mora se, jer deda se teško kreće i ne može sve sam kada tate više nema, a mi koliko god da pomognemo, deda kaže da je dobro i dovoljno. Kad hoćemo da se igramo, imamo bicikl, ali on je meni sad mali, pa ga više vozi Nikola. Igrali bismo i fudbal u dvorištu nas dvojica, ali trenutno nemamo loptu, tako da više u poslednje vreme gledamo crtane filmove – priča Filip, učenik OŠ "Zdravko Jovanović" u Poćuti.
Njihova sestra, koja je kao odličan đak upisala Srednju medicinsku školu u Valjevu, pak pre vremena je postala i domaćica, i da tu nije majčina majka Gordana, domaćinstvo bi bilo samo na njoj. O majci nerado govori.
- Plaća nam alimentaciju od 5.000 dinara, povremeno pošalje nešto od garderobe i pozove telefonom da pita kako smo i šta radimo. Malo kontaktiramo, nije me pitala kako je prošla matura, kako sam uradila prijemni i šta sam upisala. Tata je želeo da budem dobar đak i da učim ono što volim, i trudim se da mu to ispunim – kaže Ivana dok pere sudove u kuhinji koju krase diplome i priznanja koja su mališani dobili za svoje školske i vanškolske aktivnosti.
U njihovoj kući pola veka staroj trpezarija je praktično jedino dobro opremljena prostorija i u njoj porodica Rakić, kada deca nisu u školi ili na poljskim radovima, provodi najviše vremena. Na spratu soba u kojoj spavaju mališani, sem dva stara kreveta i prastarog ormana na propalom patosu, nema ništa drugo do ispucalih zidova, stalne vlage i memle i promaje kroz dotrajalu stolariju.
Sve to je posledica na nekoliko mesta oštećenog krova ispod kojeg nema betonske ploče, već trske, pa su zbog stalnog prokišnjavanja, naročito ove kišne godine, Rakići bili prinuđeni da sve stvari snesu u prizemlje. Sem kuhinje, druge prostorije u kući nemaju podnu izolaciju, već samo beton, pa je efekat frižidera tokom zime i u sobi gde spavaju Ivana i Filip potpun, pošto za grejanje postoji samo kuhinjski šporet.
Leti pak, kada je suša, domaćinstvo je bez vode. Kada je leto pravo leto, naime, bazen iz kojeg je voda sprovedena do kuće ostane bez kapi, pa su Filip i Nikola prinuđeni da gomilu plastičnih flaša natovare što u kolica, što na svoja leđa, i prepešače par kilometara do najbližeg bunara kako bi obezbedili vodu za kuvanje i higijenu.
Dok žuri da pusti ovce, najmlađi Nikola koristi priliku da na vratilu u dvorištu demonstrira gimnastičku veštinu i zakači državnu zastavu koju je otkačio vetar. Zastava je tu, kako kaže, jer je sa bratom, kada namire stoku, gledao svetsko prvenstvo u fudbalu i naše vaterpoliste.
- Baš mi je žao što nisam imao dres reprezentacije – kaže Nikola.
- Vredni su mi i predobri, a tako skromni. Borim se i boriću se za njih, ali me, uz zdravlje, i snaga sve više izdaje. Ova godina je bila loša za malinu i kupinu, ali ipak nisu ni gladni ni žedni, ni goli ni bosi. Nije problem u onome što imamo za život, problem je što ne može više da se radi i zaradi da im se obezbedi neophodan pristojan nameštaj i grejanje, da se zameni krov i stolarija da bi se zaustavilo dalje propadanje kuće. Dečaci su suviše mali da bi sve poljoprivredne poslove mogli da iznesu. Ivana će od jeseni u Valjevo u školu, predali smo molbu za prijem u Dom Poljoprivredne škole, ali ako ne bude primljena, moram obezbediti da stanuje privatno, jer želi i zaslužuje da se školuje - priča deda Vladimir.
