Мајка их је напустила, отац умро, а они су морали преко ноћи да одрасту: Ивана и њена браћа пуком срећом живе!

Мали, али као велики, без обзира да ли се ради о берби малине, чувању стоке, кувању или прању – на такав живот су принуђени Ивана (15), Филип (13) и Никола (9) Ракић, из села Мијачи код Ваљева, који су пре две године остали без оца, који је погинуо, док их је мајка напустила пре шест година.

На живот без мајке, која их је напустила 2012. године, када се преудала, тешко су се навикли, а онда их је у марту претпрошле године задесила најстрашнија вест – њихов отац Зоран погинуо је док је радио у шуми у околини Љубовије, када га је усмртило стабло букве.

Без родитеља, ослонца и издржавања, малишани би вероватно завршили у хранитељској породици да бригу о њима као законски старатељ није преузео деда Владимир (65). Међутим, он је инвалидски пензионер, са видљивим последицама лома обе ноге и уз сталну терапију за висок притисак и срце, тако да је брига практично постала међусобна и послови у немалом имању које је развио покојни Зоран поприлично равномерно распоређени. Због тога је између школе, учења и пољопривредних радова, Ивани, Филипу и Николи најмање времена за игру, док су уобичајене дечје радости сведене на минимум.

- Није тешко чувати овце, извести краве на пашу, очистити шталу. Брање малине и купине је мало теже, али мора се, јер деда се тешко креће и не може све сам када тате више нема, а ми колико год да помогнемо, деда каже да је добро и довољно. Кад хоћемо да се играмо, имамо бицикл, али он је мени сад мали, па га више вози Никола. Играли бисмо и фудбал у дворишту нас двојица, али тренутно немамо лопту, тако да више у последње време гледамо цртане филмове – прича Филип, ученик ОШ "Здравко Јовановић" у Поћути.

Њихова сестра, која је као одличан ђак уписала Средњу медицинску школу у Ваљеву, пак пре времена је постала и домаћица, и да ту није мајчина мајка Гордана, домаћинство би било само на њој. О мајци нерадо говори.

- Плаћа нам алиментацију од 5.000 динара, повремено пошаље нешто од гардеробе и позове телефоном да пита како смо и шта радимо. Мало контактирамо, није ме питала како је прошла матура, како сам урадила пријемни и шта сам уписала. Тата је желео да будем добар ђак и да учим оно што волим, и трудим се да му то испуним – каже Ивана док пере судове у кухињи коју красе дипломе и признања која су малишани добили за своје школске и ваншколске активности.

У њиховој кући пола века старој трпезарија је практично једино добро опремљена просторија и у њој породица Ракић, када деца нису у школи или на пољским радовима, проводи највише времена. На спрату соба у којој спавају малишани, сем два стара кревета и прастарог ормана на пропалом патосу, нема ништа друго до испуцалих зидова, сталне влаге и мемле и промаје кроз дотрајалу столарију.

Све то је последица на неколико места оштећеног крова испод којег нема бетонске плоче, већ трске, па су због сталног прокишњавања, нарочито ове кишне године, Ракићи били принуђени да све ствари снесу у приземље. Сем кухиње, друге просторије у кући немају подну изолацију, већ само бетон, па је ефекат фрижидера током зиме и у соби где спавају Ивана и Филип потпун, пошто за грејање постоји само кухињски шпорет.

Лети пак, када је суша, домаћинство је без воде. Када је лето право лето, наиме, базен из којег је вода спроведена до куће остане без капи, па су Филип и Никола принуђени да гомилу пластичних флаша натоваре што у колица, што на своја леђа, и препешаче пар километара до најближег бунара како би обезбедили воду за кување и хигијену.

Док жури да пусти овце, најмлађи Никола користи прилику да на вратилу у дворишту демонстрира гимнастичку вештину и закачи државну заставу коју је откачио ветар. Застава је ту, како каже, јер је са братом, када намире стоку, гледао светско првенство у фудбалу и наше ватерполисте.

ЕКСКЛУЗИВНО! ФОТОГРАФИЈЕ СА ДНА ГАЗИВОДА КОЈЕ СРБИ ДО САДА НИСУ ВИДЕЛИ: Откривено оно чему се нико није надао (ФОТО/ВИДЕО)

- Баш ми је жао што нисам имао дрес репрезентације – каже Никола.

- Вредни су ми и предобри, а тако скромни. Борим се и борићу се за њих, али ме, уз здравље, и снага све више издаје. Ова година је била лоша за малину и купину, али ипак нису ни гладни ни жедни, ни голи ни боси. Није проблем у ономе што имамо за живот, проблем је што не може више да се ради и заради да им се обезбеди неопходан пристојан намештај и грејање, да се замени кров и столарија да би се зауставило даље пропадање куће. Дечаци су сувише мали да би све пољопривредне послове могли да изнесу. Ивана ће од јесени у Ваљево у школу, предали смо молбу за пријем у Дом Пољопривредне школе, али ако не буде примљена, морам обезбедити да станује приватно, јер жели и заслужује да се школује - прича деда Владимир.