ROVOVI SMRTI I SLAVE "Na vrhu Kajmakčalana rovovi i poneki bunker svedoče o slavnim i tragičnim događajima iz 1916. godine" (FOTO)

 Kada su Srbi jurišali u nebo i slobodu. U zaborav i slavu. U smrt i večnost.

Gledam rovove, gledam belu kapelu na vrhu planine koju je podigao naš nesrećni kralj Aleksandar, gledam Goricu, Milicu i Milenu kako se, lepe i ponosne, slikaju sa srpskim barjakom koji sam u opancima i srpskoj vojničkoj bluzi izneo na ovu moćnu planinu, gledam Nenada, Gorana i Zorana kako šumadijskom šljivovicom, sa suzama u očima, nazdravljaju u čast naših junačkih predaka, gledam moćni planinski beskraj koji nas okružuje… i ponosan što sam tu, zamišljam srpske junake, svoju braću, kako na ovom svetom mestu, ovde gde planine dodiruju nebo, jurišaju u smrt.

Od vrha Kajmakčalana, prema Grčkoj, odakle je nastupala veličanstvena srpska vojska, vojska poslednjih Spartanaca, protežu se blage i prostrane livade. Blage kao oči Desanke sa Pala, široke kao nedra devojačka. Prošarane kamenjem i pokojim belim cvetom hajdučke trave. Kamen čudno svetluca, hajdučka trava miriše jače nego ona na mom rodnom Kupresu. A kako i ne bi… Iznikla je iz zemlje koju je natopila krv pet hiljada srpskih sinova. I još toliko bugarskih. Deset hiljada cvetova dva naroda.Među njima, tri i po hiljade junaka iz Drinske divizije.

Dve stotine metara ispod vrha jasno se vidi prvi red rovova odbrane. Za Bugare prvi, za Srbe poslednji. Ili obrnuto. Zavisi iz kog pravca se gleda. I iz kog srca. Urušilo ih vreme, zatrpale ih kiše, vetrovi, snegovi i vekovi… ali još se ne daju. I neće se dati vekovima. Ne daju kamen u koji su ukopani, krv kojom su natopljeni i sećanje koje nam je ostavljeno u amanet. Ne daju da zaboravimo te divne mladiće, dične sinove, usnule vitezove Podrinja, Šumadije i Timočke krajine, neoženjene mladoženje, nesuđene očeve…

Na levom krilu rovova, na prvom pregibu planine, nekoliko bunkera. Od ravnog, pločastog kamena. Nešto ostalo još od rata, nešto neko dozidao… Verovatno oni Srbi zavetnici koji o godišnjicama dolaze na planinu, koji nastoje da slavnu i tragičnu istoriju svog naroda i srpske vojske otmu od zaborava.

Nekoliko desetina metara dalje drugi red, pa još nekoliko desetina metara i treći red rovova. I bunkera. Rovove su kopali bugarski vojnici. Ispred rovova razapeli bodljikavu žicu. Ispred sve te vojničke utvrde bio je brisani prostor. Prošaran hajdučkom travom. Verovali Bugari da je njihov položaj neosvojiv. I dali mu ime Borisov grad. Po svom caru. A i bio je neosvojiv. I po logici, i po dotadašnjem vojničkom iskustvu. Ali, Srbi su jurišali protiv logike. Za svog cara Lazara. I za svoju otadžbinu. Za svoju kućicu u nekom Radovanju, za svoju njivicu u nekom Markovcu…

Zamišljam talase srpskih mladića, srpskih seljaka iz Bajine Bašte, Negotina, Mačve…koji kreću u juriš. Zamišljam vojvodu Mišića. Zamišljam vojvodu Vuka i njegove junačke četnike. Šta su mislili kada su nakon komande „sinovi moji, sokolovi moji, nož na pušku, juriš u Srbiju“ ustajali sa zemlje i kao vihor počeli da trče napred? Mislili su da će poginuti. Šta su drugo mogli misliti? Na ovom položaju samo lud može verovali da će preživeti. 

A oni su bili ludi. Ludi za Srbijom. Za slobodom. Za svojim bagremarom. Za svojim vinogradom. Za svojim Jelenama, Ljiljanama, Andreama, Tamarama, Dragicama, Milenama, Radmilama, Slađanama… Zato su jurišali. Zato što su znali da se tu na dohvat ruke, iza samo 300 metara udaljenog vrha Kajmakčalana, nalazi otadžbina. Srbija. Mila zemlja. Vardar, Skoplje, Kumanovo, Grdelica, Smederevska Palanka, Vračar…

Pogled sa Kajmakčalana prema Srbiji, na makedonske gore prošarane šumama, na planinske vrhove što paraju nebo, je lep kao pogled na najlepše kose i grudi devojačke. A ko da odoli zovu crnih uvojaka željnih uvijanja i grudi željnih milovanja. Ko da odoli zovu otadžbine željne slobode?
Ispred vrha 2.521 metar visoke planine su rovovi, bunkeri, mitraljezi… I smrt. Otkinuta noga ili ruka. Štake, muka i sažaljivi pogledi do kraja života. Ali iza vrha je moja spaljena kuća. Njiva neuzorana. Voćnjak neobran. Deca osirotela, gladna, u dronjcima. Draga neljubljena. A i ako je ljubljena… oprostiću. Samo neka sve bude kao nekad.

Da li me čeka? Ili me je prežalila? Možda i zaboravila? Verovatno se, umorna od čekanja, udala za nekog dezertera? Ili su je Austrijanci odveli u Beč? Nekom generalu. Ili u javnu kuću. Ili su je ubili? Klela mi se da me voli, davala mi se kao ni jedna, želela da mi rodi sina, obećala je da će me čekati, onog poslednjeg jutra sva smetena mi rubac u džep vojničke bluze sa suzama ugurala i otrčala niz vinograd… a ja pred crkvu, na zborno mesto svog puka.

Kako li je moja majka Stana? Kako mučenica muku svoju nosi? Otac Božidar je poginuo na Mačkovom kamenu. Brat Mitar je stradao na Vezirovom mostu u Albaniji. Drugi brat Velibor je umro na Krfu. Bačen u plavu grobnicu. Da ga u tuđini, u morskom bezdanu, trgaju talasi i ajkule. Bratić Miodrag je ostao u Podujevu. Stric Branko je od gladi i hladnoće izdahnuo u smetovima snega na prokletim prokletijama. Drugog strica Vladimira su na Artiljerijskoj kosi kod Velike Plane iskidali geleri nemačkog brdskog topa.

Ako ostanem u zaklonu, ako svi ostanemo u zaklonu, ako ne ustanemo i prkosno grudima krenemo u susret rafalima iz mitraljeza, nikada neću saznati odgovore na pitanja koja me muče od onog jesenjeg dana kada smo napustili Srbiju i došli ovde u tuđinu. Ako krenem u juriš, ako poslušam komandu mog kralja Aleksandra: „Sinovi moji, sokolovi moji, rođeni moji, juriš u otadžbinu“ ima nade. Možda i preživim. Možda ugledam Srbiju. Možda ponovo rukom prođem kroz njene uvojke. Možda majku zateknem živu kako veže vinograd. Kosu reže, a vinograd veže. Kao majka Janković Stojana.

U tri reda poredani rovovi, u tri reda poredane uspomene… Uspomene pune smrti i brzog zaborava, pune časti i večne slave.
Gledam Goricu, Milicu, Milenu, zamišljam Jelenu, Ljiljanu, Sanju. Gledam Gorana, Nenada, Zorana, zamišljam Stanoja, Radoja, Miloja… Zamišljam one koje su verno čekale i one koji im se nikad nisu vratili.

Gledam Kajmakčalan, zamišljam Srbiju. Gledam rovove, zamišljam slobodu.
Gledam, slikam i zapisujem. Trebaće. Meni za uspomenu. Srbima za sećanje. Da ne zaborave svoju mučeničku i junačku prošlost. Da ne zaborave sebe. 

Piše, Dušan Marić.