РОВОВИ СМРТИ И СЛАВЕ "На врху Кајмакчалана ровови и понеки бункер сведоче о славним и трагичним догађајима из 1916. године" (ФОТО)

 Када су Срби јуришали у небо и слободу. У заборав и славу. У смрт и вечност.

Гледам ровове, гледам белу капелу на врху планине коју је подигао наш несрећни краљ Александар, гледам Горицу, Милицу и Милену како се, лепе и поносне, сликају са српским барјаком који сам у опанцима и српској војничкој блузи изнео на ову моћну планину, гледам Ненада, Горана и Зорана како шумадијском шљивовицом, са сузама у очима, наздрављају у част наших јуначких предака, гледам моћни планински бескрај који нас окружује… и поносан што сам ту, замишљам српске јунаке, своју браћу, како на овом светом месту, овде где планине додирују небо, јуришају у смрт.

Од врха Кајмакчалана, према Грчкој, одакле је наступала величанствена српска војска, војска последњих Спартанаца, протежу се благе и простране ливаде. Благе као очи Десанке са Пала, широке као недра девојачка. Прошаране камењем и покојим белим цветом хајдучке траве. Камен чудно светлуца, хајдучка трава мирише јаче него она на мом родном Купресу. А како и не би… Изникла је из земље коју је натопила крв пет хиљада српских синова. И још толико бугарских. Десет хиљада цветова два naroda.Među њима, три и по хиљаде јунака из Дринске дивизије.

Две стотине метара испод врха јасно се види први ред ровова одбране. За Бугаре први, за Србе последњи. Или обрнуто. Зависи из ког правца се гледа. И из ког срца. Урушило их време, затрпале их кише, ветрови, снегови и векови… али још се не дају. И неће се дати вековима. Не дају камен у који су укопани, крв којом су натопљени и сећање које нам је остављено у аманет. Не дају да заборавимо те дивне младиће, дичне синове, уснуле витезове Подриња, Шумадије и Тимочке крајине, неожењене младожење, несуђене очеве…

На левом крилу ровова, на првом прегибу планине, неколико бункера. Од равног, плочастог камена. Нешто остало још од рата, нешто неко дозидао… Вероватно они Срби заветници који о годишњицама долазе на планину, који настоје да славну и трагичну историју свог народа и српске војске отму од заборава.

Неколико десетина метара даље други ред, па још неколико десетина метара и трећи ред ровова. И бункера. Ровове су копали бугарски војници. Испред ровова разапели бодљикаву жицу. Испред све те војничке утврде био је брисани простор. Прошаран хајдучком травом. Веровали Бугари да је њихов положај неосвојив. И дали му име Борисов град. По свом цару. А и био је неосвојив. И по логици, и по дотадашњем војничком искуству. Али, Срби су јуришали против логике. За свог цара Лазара. И за своју отаџбину. За своју кућицу у неком Радовању, за своју њивицу у неком Марковцу…

Замишљам таласе српских младића, српских сељака из Бајине Баште, Неготина, Мачве…који крећу у јуриш. Замишљам војводу Мишића. Замишљам војводу Вука и његове јуначке четнике. Шта су мислили када су након команде „синови моји, соколови моји, нож на пушку, јуриш у Србију“ устајали са земље и као вихор почели да трче напред? Мислили су да ће погинути. Шта су друго могли мислити? На овом положају само луд може веровали да ће преживети. 

А они су били луди. Луди за Србијом. За слободом. За својим багремаром. За својим виноградом. За својим Јеленама, Љиљанама, Андреама, Тамарама, Драгицама, Миленама, Радмилама, Слађанама… Зато су јуришали. Зато што су знали да се ту на дохват руке, иза само 300 метара удаљеног врха Кајмакчалана, налази отаџбина. Србија. Мила земља. Вардар, Скопље, Куманово, Грделица, Смедеревска Паланка, Врачар…

Поглед са Кајмакчалана према Србији, на македонске горе прошаране шумама, на планинске врхове што парају небо, је леп као поглед на најлепше косе и груди девојачке. А ко да одоли зову црних увојака жељних увијања и груди жељних миловања. Ко да одоли зову отаџбине жељне слободе?
Испред врха 2.521 метар високе планине су ровови, бункери, митраљези… И смрт. Откинута нога или рука. Штаке, мука и сажаљиви погледи до краја живота. Али иза врха је моја спаљена кућа. Њива неузорана. Воћњак необран. Деца осиротела, гладна, у дроњцима. Драга нељубљена. А и ако је љубљена… опростићу. Само нека све буде као некад.

Да ли ме чека? Или ме је прежалила? Можда и заборавила? Вероватно се, уморна од чекања, удала за неког дезертера? Или су је Аустријанци одвели у Беч? Неком генералу. Или у јавну кућу. Или су је убили? Клела ми се да ме воли, давала ми се као ни једна, желела да ми роди сина, обећала је да ће ме чекати, оног последњег јутра сва сметена ми рубац у џеп војничке блузе са сузама угурала и отрчала низ виноград… а ја пред цркву, на зборно место свог пука.

Како ли је моја мајка Стана? Како мученица муку своју носи? Отац Божидар је погинуо на Мачковом камену. Брат Митар је страдао на Везировом мосту у Албанији. Други брат Велибор је умро на Крфу. Бачен у плаву гробницу. Да га у туђини, у морском бездану, тргају таласи и ајкуле. Братић Миодраг је остао у Подујеву. Стриц Бранко је од глади и хладноће издахнуо у сметовима снега на проклетим проклетијама. Другог стрица Владимира су на Артиљеријској коси код Велике Плане искидали гелери немачког брдског топа.

Ако останем у заклону, ако сви останемо у заклону, ако не устанемо и пркосно грудима кренемо у сусрет рафалима из митраљеза, никада нећу сазнати одговоре на питања која ме муче од оног јесењег дана када смо напустили Србију и дошли овде у туђину. Ако кренем у јуриш, ако послушам команду мог краља Александра: „Синови моји, соколови моји, рођени моји, јуриш у отаџбину“ има наде. Можда и преживим. Можда угледам Србију. Можда поново руком прођем кроз њене увојке. Можда мајку затекнем живу како веже виноград. Косу реже, а виноград веже. Као мајка Јанковић Стојана.

У три реда поредани ровови, у три реда поредане успомене… Успомене пуне смрти и брзог заборава, пуне части и вечне славе.
Гледам Горицу, Милицу, Милену, замишљам Јелену, Љиљану, Сању. Гледам Горана, Ненада, Зорана, замишљам Станоја, Радоја, Милоја… Замишљам оне које су верно чекале и оне који им се никад нису вратили.

Гледам Кајмакчалан, замишљам Србију. Гледам ровове, замишљам слободу.
Гледам, сликам и записујем. Требаће. Мени за успомену. Србима за сећање. Да не забораве своју мученичку и јуначку прошлост. Да не забораве себе. 

Пише, Душан Марић.