NAJLEPŠA LJUBAVNA PRIČA EPIDEMIJE: Sudbonosni susret u bolnici na Karaburmi promenio im je živote iz korena
Varnice su se pojavile dok ih je korona razarala, a pre samo nekoliko dana izgovorili su "da"
Rečenica "Život piše romane" za Milicu i Ivana Babića iz Beograda nije samo obična floskula, jer ovo dvoje tridesetšestogodišnjaka žive svoj san od kada su se upoznali u VMC "Karaburma" dok su se lečili od posledica kovida-19.
Čuo se s nekim i dogovorio se da se vide, a onda je nestao: Traži se deka Milan iz Ljiga (FOTO)
IMA LI VEČERAS GUŽVE NA GRANIČNIM PRELAZIMA ŠIROM SRBIJE? Ovo je trenutno stanje na putevima i granicama
SRPSKI TURISTI POKRENULI ŽESTOKU RASPRAVU: Društvene mreže se usijale, a sve je počelo zbog bizarnih stvari
Kako Milica, inače psiholog po struci, objašnjava za Objektiv, život joj se potpuno preokrenuo nakon što je odlučila da ne kuka, dok ju je korona razarala u bolnici, već da peva na sav glas u bolničkoj sobi.
- Jednog jutra polovinom jula, probudila sam se i pomislila, ja imam kovid, ovo ne može biti ništa drugo. Taj nepodnošljivi bol u mišićima, gubitak apetita i opšta malaksalost u tolikoj meri ne mogu biti ništa drugo nego nešto od čega nisam bolovala nikad. Dok su stigli rezultati već sam imala ozbiljnu upalu pluća i opstruiran rad srca. Nakon nekoliko dana čekanja na kiši ispred Infektivne, dobila sam uput za bolničko lečenje. U tom trenutku nisam jela ništa već sedam dana, nisam mogla da hodam i svaki udah je boleo kao da mi neko nožem probada grudi. Paralelno s tim, moja mama je imala identične simptome i zajedno sa mnom završila u VMC "Karaburma". Tamo nam je dr Ivo Udovičić objasnio da zapravo bolujemo od posledica kovida, da nam odumiru ćelije u plućima i to je ono što boli, a pride je i opasno - kaže Milica.
Kako ističe, upravo tada se dogodio sudbonosni susret sa Ivanom, koji se takođe lečio od zloćudnog kovida-19.
- Nakon što sam dva dana primala infuziju, vratili su mi se energija i apetit, ali i raspoloženje. Počela sam da pevam uz neku karaoke aplikaciju, želeći valjda da deo radosti vratim svom životu. Sa mnom u sobi bila je samo mama, te nisam bezobzirno zlostavljala ostale pacijente, a njoj je to iz nekog razloga bilo zabavno. Razmišljala sam da je optimum odsedanja u bolnici 14 dana, a da sam ja tek na petom. Tada sam čula kroz prozor kako neko peva napolju. Pomislila sam, gle, nisam sama! Da sam imala bilo šta iole zabavno da radim, možda tog dana ne bih izašla na prozor da vidim ko to tamo peva usred bolničkog kruga, gde nigde žive mačke nema, i to bi bila baš velika šteta. Jer u tom trenutku, na prozoru na spratu intenzivne nege dijagonalno iznad mog, moj sadašnji muž je pevao: "Da si tu bar noći ove, da si tu, jedino moje, da si tu da oči dušu odmore…" nemajući pojma da ga neko sluša, jer dvorište je pusto, a prozore, kroz koje samo vrućina ulazi, niko ne otvara - navodi Milica.
