НАЈЛЕПША ЉУБАВНА ПРИЧА ЕПИДЕМИЈЕ: Судбоносни сусрет у болници на Карабурми променио им је животе из корена
Варнице су се појавиле док их је корона разарала, а пре само неколико дана изговорили су "да"
Реченица "Живот пише романе" за Милицу и Ивана Бабића из Београда није само обична флоскула, јер ово двоје тридесетшестогодишњака живе свој сан од када су се упознали у ВМЦ "Карабурма" док су се лечили од последица ковида-19.
Чуо се с неким и договорио се да се виде, а онда је нестао: Тражи се дека Милан из Љига (ФОТО)
ИМА ЛИ ВЕЧЕРАС ГУЖВЕ НА ГРАНИЧНИМ ПРЕЛАЗИМА ШИРОМ СРБИЈЕ? Ово је тренутно стање на путевима и границама
СРПСКИ ТУРИСТИ ПОКРЕНУЛИ ЖЕСТОКУ РАСПРАВУ: Друштвене мреже се усијале, а све је почело због бизарних ствари
Како Милица, иначе психолог по струци, објашњава за Објектив, живот јој се потпуно преокренуо након што је одлучила да не кука, док ју је корона разарала у болници, већ да пева на сав глас у болничкој соби.
- Једног јутра половином јула, пробудила сам се и помислила, ја имам ковид, ово не може бити ништа друго. Тај неподношљиви бол у мишићима, губитак апетита и општа малаксалост у толикој мери не могу бити ништа друго него нешто од чега нисам боловала никад. Док су стигли резултати већ сам имала озбиљну упалу плућа и опструиран рад срца. Након неколико дана чекања на киши испред Инфективне, добила сам упут за болничко лечење. У том тренутку нисам јела ништа већ седам дана, нисам могла да ходам и сваки удах је болео као да ми неко ножем пробада груди. Паралелно с тим, моја мама је имала идентичне симптоме и заједно са мном завршила у ВМЦ "Карабурма". Тамо нам је др Иво Удовичић објаснио да заправо болујемо од последица ковида, да нам одумиру ћелије у плућима и то је оно што боли, а приде је и опасно - каже Милица.
Како истиче, управо тада се догодио судбоносни сусрет са Иваном, који се такође лечио од злоћудног ковида-19.
- Након што сам два дана примала инфузију, вратили су ми се енергија и апетит, али и расположење. Почела сам да певам уз неку караоке апликацију, желећи ваљда да део радости вратим свом животу. Са мном у соби била је само мама, те нисам безобзирно злостављала остале пацијенте, а њој је то из неког разлога било забавно. Размишљала сам да је оптимум одседања у болници 14 дана, а да сам ја тек на петом. Тада сам чула кроз прозор како неко пева напољу. Помислила сам, гле, нисам сама! Да сам имала било шта иоле забавно да радим, можда тог дана не бих изашла на прозор да видим ко то тамо пева усред болничког круга, где нигде живе мачке нема, и то би била баш велика штета. Јер у том тренутку, на прозору на спрату интензивне неге дијагонално изнад мог, мој садашњи муж је певао: "Да си ту бар ноћи ове, да си ту, једино моје, да си ту да очи душу одморе…" немајући појма да га неко слуша, јер двориште је пусто, а прозоре, кроз које само врућина улази, нико не отвара - наводи Милица.