NE SUDI JOJ, USUDI SE DA POMOGNEŠ: Žrtva je žena, nasilnik je na slobodi - zašto trpe nasilje i kada ga prijavljuju?

Porodično nasilje obuhvata slučajeve fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja, ekonomske eksploatacije i kršenja reproduktivnih prava. Porodično nasilje izbija, kako sam pojam ukazuje, među članovima porodice, ili članovima istog domaćinstva. U tim slučajevima jedna osoba ostvaruje nadmoć i kontrolu nad drugima, korišćenjem fizičke ili emotivne prisile. Porodično nasilje ne poznaje granice.

Ono se može dešavati između muža i žene, bivših supružnika, odrasle dece i starijih članova porodice, dece i novih partnera njihovih bioloških roditelja, u istopolnim parovima, među roditeljima i decom, usvojiteljima i usvojenom decom - rečju, u svim oblicima domaćinstva.

Zašto žene trpe nasilje i zašto im je "teško" prijaviti ga?

Činjenica je da mnoge žene ostaju u nasilnim vezama. Porodica, prijatelji, susedi pa čak i stručnjaci ne razumeju zašto žene trpe nasilje. Istraživanja i iskustvo su pokazali da žene kao najčešće razloge prihvatanja života u nasilju navode one koji se uklapaju u opšte društveno prihvaćene predrasude o nasilju.

Dok majka prima udarac, ja gledam i pitam se: Treba li i ja tako da se ponašam?

Dok majka prima udarac, ja gledam i pitam se: Treba li i ja tako da se ponašam?

Znate li šta je FEMICID? Reč koju treba svi da nauče i nikada ne zaborave!

Znate li šta je FEMICID? Reč koju treba svi da nauče i nikada ne zaborave!

ŠTA TO RADIŠ, ERDOGANE? Predsednik Turske odustao od zaštite žena, povukao zemlju iz važnog sporazuma!

ŠTA TO RADIŠ, ERDOGANE? Predsednik Turske odustao od zaštite žena, povukao zemlju iz važnog sporazuma!

Najčešći razlozi za ostajanje u nasilju su: strah, deca, osećanje stida i krivice, nedostatak samopouzdanja, izolovanost i iscrpljenost, ekonomska zavisnost, nedovoljna informisanost o procedurama i pravima, nasilje u primarnoj porodici i drugi razlozi.

Trpljenje i ne prijavljivanje nasilja određeno je kako društvenim shvatanjem tako i brojnim psihološkim razlozima. 

Objašnjenje se, delimično, može naći u najčešćoj dinamici nasilnog odnosa u kojem se smenjuju faze nasilja, kada celokupnu moć poseduje nasilnik, i faza kajanja, u kojima žena ima privid svoje moći i kontrole situacije.

Okolina, a često i stručnjaci osećaju bespomoćnost da pruže podršku ženi. Nije retko da okolina ispoljava otvoreno nerazumevanje, pa čak i ljutnju, što žena "pristaje" na nasilje, ne traži ili ne prihvata ponuđenu pomoć. Medutim, važno je znati da donošenje odluke o promeni nije laka i da joj uvek prethodi dugotrajan i težak proces, za koji su potrebni vreme, podrška, ohrabrenje i razumevanje da se napravi sopstveni izbor. 

Pored ovih razloga zbog kojih žene ne prijavljuju nasilje onog momenta kada se ono dogodi, postoje možda i malo veći i krupniji o kojima se sve glasnije priča u društvu. Prema istraživanjima iz udruženja građana Atina za BBC na srpskom Andrijana Radojčić kaže da procesi koji traju i nestručnost službenika tokom ispitivanja psihološki utiču na žrtvu.

Kako objašnjavaju, žrtvama se dešavalo da dođu da prijave silovanje, a da ih u policiji više ispituju o tome kako je bila obučena. To može dovesti i do posledica kao što su retraumatizacija i sekundarna viktimizacija.

U prvom slučaju žrtva ponovo proživljava agoniju, dok je ovo drugo i opasnije, jer može dovesti do novih povreda.

Još jedan od razloga zbog kojeg se žrtve "kriju" i ne prijavljuju nasilje jeste i složen proces same procedure prijave. Naime, zbog procedure žrtve odustanu od gonjenja, "jer kada govorite i o lepom događaju toliko puta, on gubi na jačini, a kamoli o ružnom".

Istog stava je i Autonomni ženski centar koji potvrđuje da se neretko dešava da žrtve odustaju od krivičnog gonjenja. Dodaju i da tu ima i drugih razloga kao što su pretnje nasilnika žrtvi ukoliko ne odustane od svedočenja, strah, osuda sredine, pokušaj da se sačuva porodica zbog dece, ekonomska zavisnost od nasilnika, emotivni odnos prema počiniocu nasilja.

Smatraju da u središtu svih mera koje se odnose na zaštitu od nasilja moraju da budu bezbednost i prava žrtve.

Kako izgleda procedura?

Nasilje se prijavljuje policiji ili javnom tužiocu. U praksi je to najčešće policija. Nakon prijave, policija utvrđuje činjenično stanje i najčešće dovodi u stanicu osobu za koju se sumnja da počinila krivično delo.

Iz Ministarstva pravde objašnjavaju da tada specijalizovan nadležni policajac procenjuje rizik, obavlja razgovor sa žrtvom i napadačem. Dodaju da u roku od osam sati, od kada je napadač doveden u stanicu, policajac procenjuje da li je bilo nasilja u porodici i izriče mere koje predviđa Zakon. Nakon toga obaveštava se i javni tužilac.

Istraživanja pokazuju da rešenje leži u obuci i senzibilitetu ispitivača. Napominje se da je rešenje i u forenzičarskim intervjuima sa posebno obučenim službenicima, koji znaju na koji način da razovaraju s žrtvom u prijatnoj i bezbednoj atmosferi.

Iz Autonomnog ženskog centra predlažu da se viši koristi status posebnog osetljivog svedoka.

- Ovaj status se žrtvi može dati u fazi istrage i krivičnog postupka, ukoliko je ona posebno ranjiva zbog posledica koje je delo ostavilo po nju, njen uzrast, pol, zdravstveno stanje ili neki drugi razlog.

U tom slučaju, posebno obučeno lice, može da sasluša žrtvu u odvojenoj prostoriji, pa čak i kod kuće, bez suočavanja sa okrivljenim, navode u AŽC-u. Predlažu i da iskaz žrtve bude snimljen kako bi kasnije mogao da se koristi u toku postupka, bez potrebe višestrukog ponavljanja i prepričavanja istog događaja i retraumatizacije žrtve.