"Nikad neću zaboraviti to jutro.." Ovako je srpska majka iz Goražda Božana Delić pričala o ratu koji joj je odneo sinove i ćerku - pobegla od smrti noseći jedino slike svoje dece
Božana je do svoje smrti ostala obeležena tugom, stalno oplakujući svoje voljene i nadajući se da će jednog dana saznati gde su grobovi njenih sinova i drugih članova porodice iz Crkvina.
Pripadnici regularne ratne Armije BiH optuženi su da su 20. maja 1992. godine napali nezaštićeno srpsko selo Crkvine kod Goražda, gde su zarobili 14 članova porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Nakon određenog vremena, iz sela su vraćene četiri žene koje su svakodnevno bile izložene brutalnom zlostavljanju.
Najmlađa žrtva terora imala je samo tri godine, dok je najstarija imala 94. U Goraždu je postojalo desetak logora u kojima su srpski civili bili zatvarani, mučeni i ubijani, a žene i devojke srpske nacionalnosti bile su sistematski silovane.
U prelepom selu Crkvine pre rata živela je velika porodica Božane i Vlada Delića. U njihovoj kući bilo je života, smeha, i radosti, a u susednim domovima stanovali su njihovi sinovi – Novica, Niko, Jovo, Radivoje, kćerka Anđa i zet Milutin Pejović. Delići su živeli skromno, ali s puno ljubavi, ujedinjeni u teškom radu na poljima i čuvanju svojih imanja. Imali su sve – porodicu, dom, komšije, pa čak i prijatelje među muslimanima, s kojima su delili sreću i tugu. Iako nisu mogli ni da naslute šta im predstoji, sudbina im je pripremila užas koji niko nije mogao da predvidi...
Sa izbijanjem rata u Goraždu 4. maja 1992. godine, gradsko područje preuzimaju muslimanske policijske i paravojne jedinice, dok Srbi ostaju u selima. Celokupno srpsko stanovništvo biva nasilno proterano iz Goražda, dok mali broj ljudi odlučuje da ostane. Mnogi od onih koji su se odlučili da ostanu u svojim domovima, verujući u komšijsku solidarnost i prihvatajući novu vlast, do kraja rata 1995. godine brutalno su ubijeni i istrebljeni. Iako su bili lojalni novoj muslimanskoj vlasti i verovali komšijama, srpski civili nisu bili pošteđeni, već su postali žrtve sistematskog nasilja.
Božana je prepričavala kako su muslimanski vojnici i policajci, pod komandom Mujom Peštekom, odveli njena četiri sina – Jova, Nika, Novicu i Radivoja – unuka Danila Delića, kao i Ljuba Matovića, Uglješu Žmukića i njegovog sina Nikolu, Pera Šekarića, te njenog zeta Milutina Pejovića.
- Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla verovati da bi dojučerašnje komšije mogle da budu toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo. Ni dan-danas mi nije jasno šta smo im skrivili, zbog čega su to uradili? - pričala je ova hrabra žena.
Majka ove nesrećne porodice, hrabra Božana Delić, ostala je verna sećanju na svoju decu i supruga, preminula 14 godina nakon rata, u 93. godini života. Iako je život za nju bio borba prepunu bola, sećanje na nju i dalje živi kroz spomen ploču postavljenu u Višegradu, gde je preminula i sahranjena pored svog muža. Na istom groblju, među brojnim žrtvama rata, i danas počivaju oni koje je zločin odneo.
Porodica Delić - žrtve nepravde i tišine
U maju 1992. godine, selo Crkvine, nedaleko od Goražda, postalo je mesto jednog od najstravičnijih zločina tokom rata. Na meti su se našli civili, koji su u potpunosti verovali komšijama, čak su prihvatili novu vlast, koja je ubrzo pokazala svoje pravo lice. U tom krvavom napadu, pod komandom muslimanskih vojnih i policijskih snaga, život je izgubilo 14 članova srpskih porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Četiri sina Božane Delić - Radivoje (39), Nikola (49), Jovo (52) i Novica (49) - kao i njena ćerka Anđa, koja je pre smrti bila silovana, mučki su ubijeni.
Anđa Pejović, koja je pre ubistva pretrpela strašan zločin, bačena je u Drinu, dok su ostali civili mučeni i ubijeni na najsvirepiji način. Božana Delić, žena koja je izgubila gotovo celu svoju porodicu, njeno ime i herojski otpor nisu zaboravljeni.
Baka Božana je pričala kako su, nakon neviđenog mučenja, odveli njihovu kćerku Anđu.
– Zavezali su joj ruke i brutalno je tukli do besvesti, odvodeći je prema Drini. Neke čudne okolnosti su je donele nazad – isplivala je iz reke, pa nakon nekoliko dana lutanja, uspela je da stigne do Crkvina. Tog kobnog dana, Vlado i ja smo bili sami u kući, kada su iznenada došli naši komšije, Nazif Smreka. Reče nam da je u štali pronašao našu Anđu obešenu. Ostatak vremena prošao je u potpunom ćutanju, skamenjeni od bola, znajući da su došli da nas podsete na našu tragediju. Zamolili smo ih da je sahranimo na našem groblju, ali su to ipak učinili iza štale, na mestu gde ništa nije priličilo, ništa nije bilo u redu - tiho je kazivala Božana.
Božana je nakon progona živela u Kraljevu gde je i preminula, a sahranjena je na višegradskom groblju Crnča, pored supruga Vlada.
U spomen na nju i njenu nevinu decu, pre par godina je otkrivena spomen-ploča na groblju u Višegradu.
Potomci Delića čekaju odgovornost i pravdu
U međuvremenu, potomci ove tragično stradale porodice još uvek tragaju za posmrtnim ostacima svojih voljenih i čekaju da odgovorni za ovaj zločin konačno budu izvedeni pred lice pravde.
Iako je prošlo više od dve decenije, potomci porodice Delić ne odustaju u potrazi za posmrtnim ostacima svojih voljenih. Iako je Božana preminula 2005. godine, njeni potomci i dalje traže odgovornost za zločine koji su uništili ne samo jednu porodicu, već i celo srpsko stanovništvo Goražda. Niko od odgovornijih za ovaj zločin, koji se desio u jeku rata, još uvek nije priveden pravdi.
Zločin koji je izvršen u Crkvinama samo je jedan od mnogih koji su obeležili ratna dešavanja u Goraždu, gde je tokom rata ubijeno više od 800 srpskih civila, među kojima su bile žene, deca i stari. Iako se suočavamo s činjenicama o velikim zločinima, i dalje ostaje pitanje – zašto oni koji su odgovorni za ove masakre nisu stali pred sud? Zašto se krivci ne nalaze među onima koji će odgovarati za ubistva i silovanja civila?
Zločini iz rata ostavili su duboke ožiljke na porodicama žrtava, ali i na region u celini. Za mnoge porodice, poput Delića, čekanje na pravdu i dostojanstveno sećanje na njihove najmilije, postalo je deo svakodnevne borbe za priznanje i istinu.
