"Никад нећу заборавити то јутро.." Овако је српска мајка из Горажда Божана Делић причала о рату који јој је однео синове и ћерку - побегла од смрти носећи једино слике своје деце
Божана је до своје смрти остала обележена тугом, стално оплакујући своје вољене и надајући се да ће једног дана сазнати где су гробови њених синова и других чланова породице из Црквина.
Припадници регуларне ратне Армије БиХ оптужени су да су 20. маја 1992. године напали незаштићено српско село Црквине код Горажда, где су заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након одређеног времена, из села су враћене четири жене које су свакодневно биле изложене бруталном злостављању.
Најмлађа жртва терора имала је само три године, док је најстарија имала 94. У Горажду је постојало десетак логора у којима су српски цивили били затварани, мучени и убијани, а жене и девојке српске националности биле су систематски силоване.
У прелепом селу Црквине пре рата живела је велика породица Божане и Влада Делића. У њиховој кући било је живота, смеха, и радости, а у суседним домовима становали су њихови синови – Новица, Нико, Јово, Радивоје, кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Делићи су живели скромно, али с пуно љубави, уједињени у тешком раду на пољима и чувању својих имања. Имали су све – породицу, дом, комшије, па чак и пријатеље међу муслиманима, с којима су делили срећу и тугу. Иако нису могли ни да наслуте шта им предстоји, судбина им је припремила ужас који нико није могао да предвиди...
Са избијањем рата у Горажду 4. маја 1992. године, градско подручје преузимају муслиманске полицијске и паравојне јединице, док Срби остају у селима. Целокупно српско становништво бива насилно протерано из Горажда, док мали број људи одлучује да остане. Многи од оних који су се одлучили да остану у својим домовима, верујући у комшијску солидарност и прихватајући нову власт, до краја рата 1995. године брутално су убијени и истребљени. Иако су били лојални новој муслиманској власти и веровали комшијама, српски цивили нису били поштеђени, већ су постали жртве систематског насиља.
Божана је препричавала како су муслимански војници и полицајци, под командом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина – Јова, Ника, Новицу и Радивоја – унука Данила Делића, као и Љуба Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Пера Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића.
- Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало. Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили? - причала је ова храбра жена.
Мајка ове несрећне породице, храбра Божана Делић, остала је верна сећању на своју децу и супруга, преминула 14 година након рата, у 93. години живота. Иако је живот за њу био борба препуну бола, сећање на њу и даље живи кроз спомен плочу постављену у Вишеграду, где је преминула и сахрањена поред свог мужа. На истом гробљу, међу бројним жртвама рата, и данас почивају они које је злочин однео.
Породица Делић - жртве неправде и тишине
У мају 1992. године, село Црквине, недалеко од Горажда, постало је место једног од најстравичнијих злочина током рата. На мети су се нашли цивили, који су у потпуности веровали комшијама, чак су прихватили нову власт, која је убрзо показала своје право лице. У том крвавом нападу, под командом муслиманских војних и полицијских снага, живот је изгубило 14 чланова српских породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Четири сина Божане Делић - Радивоје (39), Никола (49), Јово (52) и Новица (49) - као и њена ћерка Анђа, која је пре смрти била силована, мучки су убијени.
Анђа Пејовић, која је пре убиства претрпела страшан злочин, бачена је у Дрину, док су остали цивили мучени и убијени на најсвирепији начин. Божана Делић, жена која је изгубила готово целу своју породицу, њено име и херојски отпор нису заборављени.
Бака Божана је причала како су, након невиђеног мучења, одвели њихову кћерку Анђу.
– Завезали су јој руке и брутално је тукли до бесвести, одводећи је према Дрини. Неке чудне околности су је донеле назад – испливала је из реке, па након неколико дана лутања, успела је да стигне до Црквина. Тог кобног дана, Владо и ја смо били сами у кући, када су изненада дошли наши комшије, Назиф Смрека. Рече нам да је у штали пронашао нашу Анђу обешену. Остатак времена прошао је у потпуном ћутању, скамењени од бола, знајући да су дошли да нас подсете на нашу трагедију. Замолили смо их да је сахранимо на нашем гробљу, али су то ипак учинили иза штале, на месту где ништа није приличило, ништа није било у реду - тихо је казивала Божана.
Божана је након прогона живела у Краљеву где је и преминула, а сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада.
У спомен на њу и њену невину децу, пре пар година је откривена спомен-плоча на гробљу у Вишеграду.
Потомци Делића чекају одговорност и правду
У међувремену, потомци ове трагично страдале породице још увек трагају за посмртним остацима својих вољених и чекају да одговорни за овај злочин коначно буду изведени пред лице правде.
Иако је прошло више од две деценије, потомци породице Делић не одустају у потрази за посмртним остацима својих вољених. Иако је Божана преминула 2005. године, њени потомци и даље траже одговорност за злочине који су уништили не само једну породицу, већ и цело српско становништво Горажда. Нико од одговорнијих за овај злочин, који се десио у јеку рата, још увек није приведен правди.
Злочин који је извршен у Црквинама само је један од многих који су обележили ратна дешавања у Горажду, где је током рата убијено више од 800 српских цивила, међу којима су биле жене, деца и стари. Иако се суочавамо с чињеницама о великим злочинима, и даље остаје питање – зашто они који су одговорни за ове масакре нису стали пред суд? Зашто се кривци не налазе међу онима који ће одговарати за убиства и силовања цивила?
Злочини из рата оставили су дубоке ожиљке на породицама жртава, али и на регион у целини. За многе породице, попут Делића, чекање на правду и достојанствено сећање на њихове најмилије, постало је део свакодневне борбе за признање и истину.
