"Operišemo u skafanderima, sa maskama i naočarima": Dr Trifunović borio se u hiruškoj sali za živote kovid pacijenata
Kako su izgledale operacije u doba korone objašnjava prof. dr Bratislav Trifunović, specijalista opšte hirurgije sa supspecijalizacijom iz onkološke hirurgije.
Broj hitnih operacija na dežurstvima, u poslednjih deset meseci, pet puta je veći nego ranije. Istovremeno, taj posao smo izneli sa mnogo manje osoblja u anesteziji, hirurgiji i intenzivnoj nezi.
"VIDELE SU MI SE KOSTI, NISAM IMALA SNAGE NI ZA ŠTA": Potresna ispovest mlade Branke o paklu anoreksije
PLJUŠTE POHVALE ZA SRBIJU! Austrija objavila VELIKU REPORTAŽU o našoj zemlji: Jake reči odjekuju Evropom (FOTO)
GORI KAMION NA AUTO-PUTU KA NIŠU! Saobraćaj obustavljen, ekipe hitno izašle na teren (FOTO)
O ovoj temi pričao je prof. dr Bratislav Trifunović, specijalista opšte hirurgije sa supspecijalizacijom iz onkološke hirurgije, lekar Klinike za opštu hirurgiju VMA i profesor hirurgije Medicinskog fakulteta VMA. Iako nije doslovno radio u crvenim kovid zonama, sa kolegama je gotovo svakodnevno operisao životno ugrožene kovid pozitivne pacijente koji su zahtevali hitno hirurško lečenje.
Gotovo godinu dana sva pažnja javnosti usmerena je ka kovid pacijentima. Da li ste i sami možda bili u nekoj od crvenih kovid zona, kakvo je vaše iskustvo u borbi sa kovidom 19?
- Tako je, evo već skoro godinu dana kako je počela pandemija i kako je pažnja medicinske javnosti u svetu pa i kod nas fokusirana na ovu pošast koja je zadesila čovečanstvo. Naš zdravstveni sistem i u civilnom sektoru, kao i u vojnom, gde i sam pripadam, morao se prilagoditi datim okolnostima kako bismo pokušali da zaštitimo što veći broj ljudi. Ja lično nisam bio zadužen u nekoj od crvenih zona, ta obaveza je prevashodno uključivala druge specijalnosti (anesteziolozi, pulmolozi, infektolozi, kardiolozi i, naravno, mlađi lekari svih specijalnosti, uz medicinske tehničare svih profila). Ja lično, a i moje kolege, operisali smo bolesnike zaražene virusom korona ukoliko su oni zahtevali hitno hirurško lečenje i nisu bili sposobni za transport do prve specijalizovane ustanove za njihovo hirurško lečenje, a to je kod nas bila hirurgija u KBC "Dragiša Mišović". Takvih slučajeva nije bilo mnogo, ali smo tada i mi morali da poštujemo pravila crvene zone i da u posebno odvojenoj operacionoj sali hitno radimo i takve slučajeve.
Kako izgleda operacija kovid pozitivnih pacijenata?
- Veoma komplikovano. Posebno prilikom operativnih zahvata kod kovid pozitivnih pacijenata čitava ekipa (i hirurška i anesteziološka) mora biti potpuno zaštićena. Operišemo u skafanderima, sa maskama i naočarima na licu, preko kojih zatim idu sterilni mantili i po dva para rukavica. To je jednostavno protokol koji nije lako izdržati, ali jednostavno tako čuvate i sebe i eventualno vaše ukućane.
Ipak, ne bi trebalo zaboraviti i nekovid pacijente. Specijalista ste opšte hirurgije sa supspecijalizacijom iz onkološke hirurgije, kako se ova pandemija odrazila na tretman malignih bolesnika, kakvo je stanje u kliničkoj onkologiji?
- Smatram da će na objektivnim pokazateljima zasnovana istraživanja koja će slediti posle rešavanja pitanja kovida 19 pokazati da su veliki teret podneli i pre svega hronični bolesnici oboleli od drugih bolesti (kardiološki, bolesnici sa malignitetima, dijabetičari, nefrološki bolesnici, neurološki, psihijatrijski...). Mi smo sve vreme pokušavali da naši onkološki bolesnici ne budu zanemareni. Sve ovo vreme smo operisali takve bolesnike, sve vreme je redovno održavan naš onkološki konzilijum, rađena je radioterapija, bolesnici su dobijali hemioterapiju. Veliki teret je podneo Institut za onkologiju i radiologiju Srbije koji je bazična kuća za lečenje onkoloških bolesnika.
Koliko je bilo prostora za tretiranje urgentnih stanja u momentu kada se, čini se, ceo svet bori isključivo sa virusom korona?
- Istovremeno smo uvek, što se tiče barem naše klinike, kada se radi o prvom redu hitnosti, a to su kod nas stanja akutnog abdomena i povrede, dejstvovali odmah. Veliki teret pored nas je podneo, naravno, i Urgentni centar KCS, koji je pak bazična kuća za lečenje takvih hirurških stanja. Sve u svemu, broj hitnih operacija na dežurstvima, barem kod nas u poslednjih 10 meseci, pet puta je veći nego što smo radili ranije, a istovremeno taj posao smo izneli sa mnogo manje osoblja u ključnim granama u anesteziji, hirurgiji i intenzivnoj nezi. Značajan deo našeg osoblja je bio angažovan u kovid bolnicama u Srbiji, pre svega u VMC na Karaburmi, ali i u drugim bolnicama, a značajan deo nas je bio i zaražen i bolestan u toku pandemije. Neki, nažalost, više i nisu sa nama, poput uvaženog kolege Matunovića, vrsnog kardiologa naše ustanove, kao i više desetina lekara i medicinskih radnika drugih profila širom Srbije koji su, nažalost, izgubili bitku sa ovom bolešću.
Možete li da navedete neke od hitnih stanja tokom protekle godine?
- Meni je posebno u toku ove kovid godine ostalo u sećanju lečenje teško povređenog mladića iz Bajine Bašte Đorđa Milićevića koji je teško povređen u saobraćajnom udesu. On je dva puta uspešno operisan i u Opštoj bolnici u Užicu, ali je zbog teške povrede pankreasa prebačen kod nas, tako da sam ga ja operisao, i to u stanju traumatskog pankreatitisa, što je stvarno retkost u hirurgiji. On je danas odličan, u dobrom stanju i potpuno se vratio u normalan život, što je i meni i svim članovima ekipe koja ga je lečia (osoblje klinike za hirurgiju, osoblje šok sobe, anesteziolozi, interventni radiolog Dr Sjeničić) najveća nagrada.
Uspešno ste izvodili operacije pred kojima su uzmicali i svetski stručnjaci, poput odstranjivanja tumora teškog 25 kilograma pacijentkinji iz Trstenika. Da li ste imali neke slične slučajeve nakon tog?
- Onkološka abdominalna hirurgija je veliki izazov, posebno hirurgija mezenhimnih tumora sarkoma koji zahtevaju istovremeni hirurški atak na više organa i organskih sistema, što svakako spada u najteže i najneizvesnije hirurške zahvate. Poslednjih nekoliko godina ja sam obavio čitav niz takvih multiorganskih resekcija. Najveći broj takvih zahvata smo napravili u VMA, ali značajan broj bolesnika smo operisali i u drugim ustanovama u zemlji i u inostranstvu. Posle jednog od takvih zahvata ja sam stupio u kontakt sa ekipom onkoloških torakalnih hirurga iz AKH bolnice u Beču sa prof. Valterom Klepetkom na čelu i sa ekipom onkologa iz Milana sa prof. Gronkijem na čelu i postigli smo preliminarni dogovor da barem jednom u tri meseca razmenjujemo iskustva u lečenju ovih bolesnika. Ja sam bio u Beču, dogovor je bio da putem predavanja po pozivu u ova tri grada formiramo jedno međunarodno udruženje pre svega koje će se uže baviti ovom hirurškom problematikom. Nažalost, pandemija nas je zaustavila, od pre nekoliko nedelja smo obnovili kontakte, tako da mi je plan da u budućem periodu aktivno nastavim saradnju sa ove dve eminentne ustanove. Nas je inače ujedinila baš Saška iz Trstenika, bolesnica koja je lečena i u Milanu i u Beču, ali i u Čikagu i u Frankfurtu i na kraju smo je mi operisali u VMA.
Nedavno se moglo čuti da ste smenjeni sa mesta načelnika Odeljenja za gastrointestinalnu hirurgiju VMA. O čemu je reč?
- Znate, ja sam u profesionalnoj stručnoj i naučnoj karijeri ostvario mnogo toga, tako da stvarno ne žudim za nekim funkcijama. Istovremeno, da budem malo neskroman, kao lekar, hirurg, profesor Univerziteta, kao neko ko je u poslednje dve godine objavio radove u međunarodnim časopisima čiji je ukupni Impakt faktor preko 20 (što je sve lako proverljivo) osećam se pozvanim i prozvanim da iskažem svoje mišljenje u ovom veoma teškom trenutku po zdravlje nacije. Možda ova cifra 20 IF ne znači mnogo čitaocima, ali samo da naglasim da najbolji naš srpski medicinski časopis ima impakt faktor 0,29, dok je za izbor u zvanje redovnog profesora neophodan IF 3. Znači, moj međunarodni indeks citiranosti je jako visok, ali istovremeno, kao suprug, otac, deda, mene bi bilo sramota i jako bih se loše osećao da nisam potpisao proglas Ujedinjeni protiv kovida. Svi mi načelnici sa VMA smo smenjeni zbog toga i to je jedina istina. Naravno, diskreciono pravo rukovodećih ljudi je da postavljaju i smenjuju kadrove koji treba da vode određene službe, međutim, smatram da je to jako loša poruka, pre svega za ljude koji dolaze posle nas, a koji sve više, poput mog Vuka, svoju budućnost i karijeru prave u inostranstvu. U mom postupku nije bilo nikakve politike, jednostavno sam smatrao da u tom trenutku Krizni štab ne radi svoj posao adekvatno, da niko nema pravo da u javnost iznosi neistine, a u tom trenutku sam i sam, kao i moja čitava moja porodica bio zaražen koronom. I, sasvim na kraju, meni je izgleda suđeno da u toku karijere svuda provedem ciklično jedan period pa da krenem u nove izazove. Tako sam u Medicinskom centru u Ćupriji bio oko 12 godina, u svojoj bolnici u Despotovcu osam godina, u VMA 12 godina, tako da je izgleda došlo vreme da ovih osam godina do penzije odem u neke nove izazove.
Porodica medicinara
Trifunovići su prava porodica medicinara - i dva sina su krenula vašim stopama?
- Tako je, najstariji sin Marko je pri kraju specijalizacije iz opšte hirurgije, kreće ovim trnovitim putem, ali to je njegov izbor. Srednji sin Vuk je na četvrtoj godini specijalizacije iz ortopedije, nažalost, u Nirnbergu u Nemačkoj. Najmlađi je najpametniji! Šalim se, naravno, on je završio menadžment. Moja supruga Sonja je lekar specijalista fizikalne medicine, trenutno radi kao predavač u Visokoj medicinskoj školi Medika u Beogradu, tako da smo mi maltene kompletno medicinska familija. Imamo već i petoro unučadi, tako da baš ima Trifunovića...
