"Оперишемо у скафандерима, са маскама и наочарима": Др Трифуновић борио се у хирушкој сали за животе ковид пацијената
Како су изгледале операције у доба короне објашњава проф. др Братислав Трифуновић, специјалиста опште хирургије са супспецијализацијом из онколошке хирургије.
Број хитних операција на дежурствима, у последњих десет месеци, пет пута је већи него раније. Истовремено, тај посао смо изнели са много мање особља у анестезији, хирургији и интензивној нези.
"ВИДЕЛЕ СУ МИ СЕ КОСТИ, НИСАМ ИМАЛА СНАГЕ НИ ЗА ШТА": Потресна исповест младе Бранке о паклу анорексије
ПЉУШТЕ ПОХВАЛЕ ЗА СРБИЈУ! Аустрија објавила ВЕЛИКУ РЕПОРТАЖУ о нашој земљи: Јаке речи одјекују Европом (ФОТО)
ГОРИ КАМИОН НА АУТО-ПУТУ КА НИШУ! Саобраћај обустављен, екипе хитно изашле на терен (ФОТО)
О овој теми причао је проф. др Братислав Трифуновић, специјалиста опште хирургије са супспецијализацијом из онколошке хирургије, лекар Клинике за општу хирургију ВМА и професор хирургије Медицинског факултета ВМА. Иако није дословно радио у црвеним ковид зонама, са колегама је готово свакодневно оперисао животно угрожене ковид позитивне пацијенте који су захтевали хитно хируршко лечење.
Готово годину дана сва пажња јавности усмерена је ка ковид пацијентима. Да ли сте и сами можда били у некој од црвених ковид зона, какво је ваше искуство у борби са ковидом 19?
- Тако је, ево већ скоро годину дана како је почела пандемија и како је пажња медицинске јавности у свету па и код нас фокусирана на ову пошаст која је задесила човечанство. Наш здравствени систем и у цивилном сектору, као и у војном, где и сам припадам, морао се прилагодити датим околностима како бисмо покушали да заштитимо што већи број људи. Ја лично нисам био задужен у некој од црвених зона, та обавеза је превасходно укључивала друге специјалности (анестезиолози, пулмолози, инфектолози, кардиолози и, наравно, млађи лекари свих специјалности, уз медицинске техничаре свих профила). Ја лично, а и моје колеге, оперисали смо болеснике заражене вирусом корона уколико су они захтевали хитно хируршко лечење и нису били способни за транспорт до прве специјализоване установе за њихово хируршко лечење, а то је код нас била хирургија у КБЦ "Драгиша Мишовић". Таквих случајева није било много, али смо тада и ми морали да поштујемо правила црвене зоне и да у посебно одвојеној операционој сали хитно радимо и такве случајеве.
Како изгледа операција ковид позитивних пацијената?
- Веома компликовано. Посебно приликом оперативних захвата код ковид позитивних пацијената читава екипа (и хируршка и анестезиолошка) мора бити потпуно заштићена. Оперишемо у скафандерима, са маскама и наочарима на лицу, преко којих затим иду стерилни мантили и по два пара рукавица. То је једноставно протокол који није лако издржати, али једноставно тако чувате и себе и евентуално ваше укућане.
Ипак, не би требало заборавити и нековид пацијенте. Специјалиста сте опште хирургије са супспецијализацијом из онколошке хирургије, како се ова пандемија одразила на третман малигних болесника, какво је стање у клиничкој онкологији?
- Сматрам да ће на објективним показатељима заснована истраживања која ће следити после решавања питања ковида 19 показати да су велики терет поднели и пре свега хронични болесници оболели од других болести (кардиолошки, болесници са малигнитетима, дијабетичари, нефролошки болесници, неуролошки, психијатријски...). Ми смо све време покушавали да наши онколошки болесници не буду занемарени. Све ово време смо оперисали такве болеснике, све време је редовно одржаван наш онколошки конзилијум, рађена је радиотерапија, болесници су добијали хемиотерапију. Велики терет је поднео Институт за онкологију и радиологију Србије који је базична кућа за лечење онколошких болесника.
Колико је било простора за третирање ургентних стања у моменту када се, чини се, цео свет бори искључиво са вирусом корона?
- Истовремено смо увек, што се тиче барем наше клинике, када се ради о првом реду хитности, а то су код нас стања акутног абдомена и повреде, дејствовали одмах. Велики терет поред нас је поднео, наравно, и Ургентни центар КЦС, који је пак базична кућа за лечење таквих хируршких стања. Све у свему, број хитних операција на дежурствима, барем код нас у последњих 10 месеци, пет пута је већи него што смо радили раније, а истовремено тај посао смо изнели са много мање особља у кључним гранама у анестезији, хирургији и интензивној нези. Значајан део нашег особља је био ангажован у ковид болницама у Србији, пре свега у ВМЦ на Карабурми, али и у другим болницама, а значајан део нас је био и заражен и болестан у току пандемије. Неки, нажалост, више и нису са нама, попут уваженог колеге Матуновића, врсног кардиолога наше установе, као и више десетина лекара и медицинских радника других профила широм Србије који су, нажалост, изгубили битку са овом болешћу.
Можете ли да наведете неке од хитних стања током протекле године?
- Мени је посебно у току ове ковид године остало у сећању лечење тешко повређеног младића из Бајине Баште Ђорђа Милићевића који је тешко повређен у саобраћајном удесу. Он је два пута успешно оперисан и у Општој болници у Ужицу, али је због тешке повреде панкреаса пребачен код нас, тако да сам га ја оперисао, и то у стању трауматског панкреатитиса, што је стварно реткост у хирургији. Он је данас одличан, у добром стању и потпуно се вратио у нормалан живот, што је и мени и свим члановима екипе која га је лечиа (особље клинике за хирургију, особље шок собе, анестезиолози, интервентни радиолог Др Сјеничић) највећа награда.
Успешно сте изводили операције пред којима су узмицали и светски стручњаци, попут одстрањивања тумора тешког 25 килограма пацијенткињи из Трстеника. Да ли сте имали неке сличне случајеве након тог?
- Онколошка абдоминална хирургија је велики изазов, посебно хирургија мезенхимних тумора саркома који захтевају истовремени хируршки атак на више органа и органских система, што свакако спада у најтеже и најнеизвесније хируршке захвате. Последњих неколико година ја сам обавио читав низ таквих мултиорганских ресекција. Највећи број таквих захвата смо направили у ВМА, али значајан број болесника смо оперисали и у другим установама у земљи и у иностранству. После једног од таквих захвата ја сам ступио у контакт са екипом онколошких торакалних хирурга из АКХ болнице у Бечу са проф. Валтером Клепетком на челу и са екипом онколога из Милана са проф. Гронкијем на челу и постигли смо прелиминарни договор да барем једном у три месеца размењујемо искуства у лечењу ових болесника. Ја сам био у Бечу, договор је био да путем предавања по позиву у ова три града формирамо једно међународно удружење пре свега које ће се уже бавити овом хируршком проблематиком. Нажалост, пандемија нас је зауставила, од пре неколико недеља смо обновили контакте, тако да ми је план да у будућем периоду активно наставим сарадњу са ове две еминентне установе. Нас је иначе ујединила баш Сашка из Трстеника, болесница која је лечена и у Милану и у Бечу, али и у Чикагу и у Франкфурту и на крају смо је ми оперисали у ВМА.
Недавно се могло чути да сте смењени са места начелника Одељења за гастроинтестиналну хирургију ВМА. О чему је реч?
- Знате, ја сам у професионалној стручној и научној каријери остварио много тога, тако да стварно не жудим за неким функцијама. Истовремено, да будем мало нескроман, као лекар, хирург, професор Универзитета, као неко ко је у последње две године објавио радове у међународним часописима чији је укупни Импакт фактор преко 20 (што је све лако проверљиво) осећам се позваним и прозваним да искажем своје мишљење у овом веома тешком тренутку по здравље нације. Можда ова цифра 20 ИФ не значи много читаоцима, али само да нагласим да најбољи наш српски медицински часопис има импакт фактор 0,29, док је за избор у звање редовног професора неопходан ИФ 3. Значи, мој међународни индекс цитираности је јако висок, али истовремено, као супруг, отац, деда, мене би било срамота и јако бих се лоше осећао да нисам потписао проглас Уједињени против ковида. Сви ми начелници са ВМА смо смењени због тога и то је једина истина. Наравно, дискреционо право руководећих људи је да постављају и смењују кадрове који треба да воде одређене службе, међутим, сматрам да је то јако лоша порука, пре свега за људе који долазе после нас, а који све више, попут мог Вука, своју будућност и каријеру праве у иностранству. У мом поступку није било никакве политике, једноставно сам сматрао да у том тренутку Кризни штаб не ради свој посао адекватно, да нико нема право да у јавност износи неистине, а у том тренутку сам и сам, као и моја читава моја породица био заражен короном. И, сасвим на крају, мени је изгледа суђено да у току каријере свуда проведем циклично један период па да кренем у нове изазове. Тако сам у Медицинском центру у Ћуприји био око 12 година, у својој болници у Деспотовцу осам година, у ВМА 12 година, тако да је изгледа дошло време да ових осам година до пензије одем у неке нове изазове.
Породица медицинара
Трифуновићи су права породица медицинара - и два сина су кренула вашим стопама?
- Тако је, најстарији син Марко је при крају специјализације из опште хирургије, креће овим трновитим путем, али то је његов избор. Средњи син Вук је на четвртој години специјализације из ортопедије, нажалост, у Нирнбергу у Немачкој. Најмлађи је најпаметнији! Шалим се, наравно, он је завршио менаџмент. Моја супруга Соња је лекар специјалиста физикалне медицине, тренутно ради као предавач у Високој медицинској школи Медика у Београду, тако да смо ми малтене комплетно медицинска фамилија. Имамо већ и петоро унучади, тако да баш има Трифуновића...
