OTIŠAO DA BRANI SRPSKI NAROD I NESTAO NA RATIŠTU: Dobrovoljac podelio užasnu sudbinu braće iz Podrinja

Vreme prolazi, godine i događaji smenjuju jedni druge, zaborav polako prekriva sećanja, ali u Radovanju kod Velike Plane još nisu zaboravili svog komšiju Nebojšu Pavlovića, kršnog mladića, koji je pre dve i po decenije dobrovoljno otišao u rat, da brani srpski narod u Podrinju i nestao na ratištu. Još se nadaju da će njegovi posmrtni ostaci biti ptronađeni i da će ga na večni počinak ispratiti onako kako se u ovom pitomom kraju iznad Morave oduvek ispraćaju srpski ratnici.

Pronalasku Nebojšinih posmrtnih ostataka najviše se nada njegov otac Ljubomir, penzionisani radnik Elektromorave u Velikoj Plani, kojem je najveća životna želja da pre smrti sahrani sina.

- Ljudi žive za to da ih deca nadžive, a ja bih bio srećan da svoje dete mogu sahraniti. Tako je sudbina odredila. Da mi je to dočekati, da mi je njegove posmrtne ostatke u naše groblje u Radovanju doneti i među naše pretke i komšije, u našu zemlju sahraniti, ne bih žalio da i ja istog trenutka umrem i da me uz moje dete sahrane. Otišao bih na onaj svet sa spokojem u duši, bez gorčine i tuge – kaže Ljubomir.

ISTINA O RATNIM RANAMA BIVŠEG PREDSEDNIKA SFRJ: Tito je ranjavan tri puta!

U septembru 1990. godine Nebojša je otišao na odsluženje vojnog roka u Derventu. Raspoređen je u intedantsku službu. Časno je odužio dug otadžbini i vratio se kući.

Sledeće jeseni, od 10. do 17. oktobra 1991. godine, učestvovao je na vežbi rezervista iz Velike Plane i smederevskog kraja na Pasuljanskim livadama, a onda je neočekivano otišao na ratište u Istočnu Slavoniju. Dobrovoljno.

Neutešni otac smatra da krivicu za to snose rođaci koji su ga nagovorili, ali Nebojšini postupci i kasniji događaji pokazuju da ga je na ratište odvelo junačko srce i želja da brani svoj narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

- Nije govorio da će ići da ratuje – kaže Ljubomir. – Međutim, onda je otišao kod mog brata, svog strica, Dragomira u Smederevsku Palanku. Moj brat je oženjen iz Slavonije. Njegov sin Baja već je bio na ratištu, koliko znam u Arkanovoj jedinici. Baja je Nebojšu upoznao sa nekim dobrovoljcem iz Udovica kod Smedereva i tako je moj sin otišao kod Arkana.

Nakon oslobođenja Vukovara, a kasnije i potpisivanja Vensovog mirovnog plana, u Istočnoj Slavoniji je zavladao mir, a Nebojšina mlada krv i patriotski zanos tražili su nove izazove. Zbog toga se u avgustu 1992. godine prijavljuje u dobrovoljce Srpske radikalne stranke. Vojislav Šešelj i njegov ratni štab ga upućuju u Podrinje, po kojem su tih meseci harale bande Nasera Orića, upadajući u srpska sela, paleći i ubijajući sve redom.

- Nismo znali ni gde je, ni šta je – nastavlja Ljubomir.

– Mislim da je bio januar 1993. godine kada mi je poštar doneo pismo. U pismu je bilo pola lista papira, a na tom papiru otkucana potvrda, koju je potpisao kapetan prve klase Milenko Petković, da je moj sin nestao 24. septembra 1992. godine u Podravanju kod Milića. 

Na potvrdi piše da je izdata 16. decembra 1992. godine, međutim zbog pogrešne adrese pismo je dugo putovalo. Pošiljalac je kao Ljubomirovu adresu naveo Planu kod Prokuplja. Neko u Prokuplju je adresu prepravio na Smederevsku Planu, pa je pismo ipak nekako stiglo u Veliku Planu i kome je namenjeno.

Tri godine kasnije u tugom zavijeni dom Popovića stiglo je još jedno pismo, sa još jednom potvrdom, napisanom 28. marta 1995. godine, u kojoj piše da je Nebojša bio angažovan u vojnoj pošti 75115 u Šekovićima, od 3. septembra do 24. septembra 1992. godine, kada je nestao. Pismo je potpisao komandant te ratne jedinice pukovnik Svetozar Andrić.

- U međuvremenu, između ta dva pisma, zvao me je Mališa Stičić iz vojnog odseka u Milićima ili Šekovićima, ne znam tačno. Znam samo da je u tom kraju pre rata radio kao učitelj i da je poreklom od Prokuplja. On mi je potvrdio da mog sina nema.

Pre kobnog 24. septembra 1992. godine, jednog od najcrnjih u ratnoj hronici Podrinja, skoro da nije bilo dana a da iz Srebrenice, Milića, Vlasenice, Skelana i Zvornika nisu stizale vesti o pokoljima srpskog stanovništva, o desetinama i stotinama ubijenih.

Muslimani su na srpska sela najžešće udarali na najveće pravoslavne praznike, pa će stotinama porodica u Podrinju, bar u nekoliko sledećih generacija, Ivanjdan, Petrovdan, Ilindan, Božić.... umesto dan svetkovanja biti dan tugovanja.

Šesnaestog septembra zločinci iz Podrinja, pod komandom Nasera Orića, sa zemljom su sravnili Zalužje i ubili sedmoro meštana: Milisava (Stojana) Lukića (1942), Rajka (Nedeljka) Vujadinovića (1971), Krstu (Cvijetina) Jovanovića (1955), Dragana (Boška) Kovačevića (1959), Tomislava (Miloša) Stojanovića (1966), Danicu Stojanović (1931) i Radojku (Sime) Vučetić (1946).

DIPLOMATE KRAJ MORAVE: Nesvakidašnja poseta ambasadora Palestine i Iraka Velikoj Plani

U sledećih sedam dana muslimani su ubili još osmoro Srba u Vukšićima, Fakovićima, Lozničkoj Rijeci, Bjelovcu i Bratuncu, da bi osmog dana, 24. septembra, izvršili opšti napad na Podravanje. 

Selo je napadano i nekoliko puta ranije, ali su meštani teritorijalci, uz pomoć dobrovoljaca koji su stigli iz Srbije, uspešno odbijali napade.

Kobnog dana Orić je, epskim rečnikom rečeno, na Podravanje pokrenuo silu i ordiju, sa ciljem da i u njemu, kao i u desetinama sela koja je do tada opustošio, zatre svaki trag života.
Da bi svoj zločinački naum izvršio temeljno, selo je pre napada opkolio sa svih strana, u obruč iz kojeg se teško bilo probiti.

Meštani su tog dana bili na njivi, obavljajući poljske radove. Uglavnom su vadili krompir. Vojnici iz tog kraja i dobrovoljci iz Srbije su im pomagali. U nastojanju da se posao što pre i bolje završi, da se obezbedi dovoljno hrane za predstojeću ratnu zimu.

Nekoliko časova kasnije većina njih, oko šezdeset muškaraca, žena i staraca bila je mrtva.
Samo u zaseoku Marinkovići ubijeni su Rade Lazarević (62), Dikosava (Žarka) Marinković (1938), Miloš (Drage) Marinković (1935), Milovan (Miloša) Marinković (1955), Rade (Miloša) Marinković (1961), Radovan (Anđelka) Marinković (1938), Mileva (Vasilija) Šarac (1964), Mitar (Cvijetina) Šarac (1963), Milan (Manojla) Šarac (1929) i Mirjana Šarac (1943). 

- Mi meštani smo se skupili i pokušali braniti, međutim kako je ustaša bilo mnogo, bili smo prinuđeni da se povlačimo prema školi - seća se tog tragičnog dana Milojka (Miloša) Marinković.

- Ja sam se ponovo povratila da bi izvukla brata. Kad sam došla do njega, videla sam da mu je telo izmasakrirano, glava razbijena nekim tupim predmetom, praktično rastavljena na dva dela, obe ruke polomljene i takvog smo ga doneli u školu. U međuvremenu su nam ustaše ubile još dvoje meštana i oboje masakrirali. 

NAJVEĆA TAJNA PARTIZANSKOG POKRETA: Da bi slomio Dražu, Tito bio spreman i na pakt s Đavolom

Kako je napad i dalje trajao, tu mi je ranjen i drugi brat Rade i naša tetka Mirjana. Tetku Mirjanu smo dovukli do škole, a brat Rade, iako je bio ranjen u obe noge, uspeo je nekako da se sam dovuče. Napad na selo trajao je sve do osamnaest časova. Kad im je stiglo jako pojačanje, počeli su paliti selo sa svih strana. Među nama je došlo do panike i počeli smo bežati kud je ko stigao, da spase sebe. Tako su ustaše stigle i do škole i zapalile je. Zajedno sa školom izgorela su i četiri civila. Kada smo mi sposobni bili primorani da se povlačimo, ranjenici su ustašama ostali na milost i nemilost. Sve su ih pobili. Pre toga su ih strašno mučili, izmasakrirali. Svima su odsekli glave, lomili kičmu, ruke i noge, sekli prste i druge delove tela - kaže Milojka.

Samo dvoje Milojkinih komšija, Dušanka Petrović, starica od sedamdeset godina i pedesetčetvorogodišnji Veselin Šarac, je nakon zarobljivanja pošteđeno i odvedeno u zarobljeništvo.

- Kada je izašla na slobodu Dušanka mi je ispričala da je moju majku Dikosavu videla zaklanu. I ona je pre ranjena, pa nije mogla da beži. Zaklali su mi i brata Rada i tetku Miru. Njihova tela su kasnije pronađena sa odsečenim glavama i tragovima zverskog iživljavanja. Uspeli smo da tek nakon četrdeset i sedam dana pokupimo naše mrtve. Mog drugog brata Milovana, kojeg sam videla izmasakriranog, našli smo spaljenog – svedoči Milojka.

Prema nalazima specijalista koji su vršili obdukciju tela ubijenih, samo manji broj nesrećnika usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama prvo je pucano u noge, a onda su masakrirane. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom. Skoro svima polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake.

Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila odvojena od tela. Jedni muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijena na kolac i ispečena na ražnju. Svedoci koji su videli te scene tvrde da nakon toga i pri samoj pomisli na meso sa ražnja dobiju nagon za povraćanje.

Sa svih leševa skinuti su satovi, izvađeni zlatni zubi, odneta obuća i odeća. Naprosto, kao da su jadni ljudi bili žrtve divljaka koji pre toga nisu imali nikakav dodir sa civilizacijom i njenim tokovima, a ne sa dojučerašnjim komšijama, poislamljenim Srbima, koji su se samo godinu dana ranije busali u prsa kao najveći zagovornici očuvanja Jugoslavije i „bratstva i jedinstva“ njenih naroda.

Preživeli svedoci, ali i kasnije zarobljeni muslimani, tvrde da su klanje u Podravanju počinili muslimani iz komšijskih sela Kutuzer, Bjelo Polje, Sućeska, Bučje i Đila, a da su monstrume predvodili Naser Orić Zulfo Tursunović, Ibrahim Mandžić iz Potočara, Hamed Malagić iz Kutuzera, Nurija Memišević iz Brezovica, Nedžad Bektić, Avdo Palić sa grupom vojnika iz Žepe i drugi.

- Sve su to mlađi ljudi i svi su bili u civilu - svedoči Veselin Šarac. - Jedan je imao zelenu maramu svezanu preko čela. Zarobili su me. Svezali su mi ruke. Traže novac, brašno, oružje ... Iz kuće su iznosili sve što im je zapalo za oko. Terali su me ispred sebe do škole a onda ubacili u kamion i odvezli do Srebrenice.

- Nakon što sam ranjen, podigao sam se nekako i krenuo napred – izjavio je u svedočenju pred istražnim organima Republike Srpske Nedeljko Radić. - Kad tamo u rovu prema kome sam išao muslimani. Njih dvojica. Pritajili se. Jednog sam poznavao. Bio je to Zulfo Tursunović. Pre deset godina poklao je neke muslimane, osućen je i upućen na robiju u Foču, ali Alija Izetbegović je krvnika pustio na slobodu. Da ponovo kolje. Kažu da je star oko šezdeset godina, ali meni je tako izgledao mnogo mlađi. Prepoznao je i on mene, ali se pravio da me ne poznaje.

Prišao mi je i bez reči mi nož zabio ispod leve sise. Kada je ponovo zamahnuo, poturio sam ruke. On je udarao, a ja sam se rukama branio. Ruke su mi bile krvave, izbodene. A krvnik je iznova zamahivao... Prišao je jedan njihov i rekao mu: "Ne kolji, treba nam živ". 

Onda su sa mene skinuli svu odeću i obuću a oko vrata mi obesili svoju radio stanicu i poterali me prema Srebrenici. Kasnije su doveli još dvojicu naših, ne znam im imena, povezali nas jedne za druge. Tuku nas sve vreme puta. Čas nogama, čas kundacima. Kad padnemo tuku nas još više, sve dok se ne podignemo i nastavimo put. Krv lipti iz nas, ali oni se ne obaziru. U jednom trenutku, iscrpljeni, zatražili smo vode. Umesto nje dobili smo žestoke batine. U Vijagoru meštani se okupili oko nas. Vređaju nas, psuju i krvnički biju. Zapamtio sam jednu devojčicu koja je nosila torbicu sa prvom pomoći. Molila je da me previje, ali krvnici nisu dozvolili.

- U Srebrenici su me zatvorili u stanicu milicije - nastavlja svoje mučno sećanje Veselin Šarac. - Ispituju nas i tuku. Ko zna koliko puta sam padao u nesvest. Posipaju me vodom. Kada to ne pomaže, onda mi po ranama i očima sipaju rakiju. Najviše tuku posle ponoći, u gluvo doba. Od hrane, dva puta dnevno dobijemo po parče proje. Teraju me da čistim klozet, ali ne daju da posle toga operem ruke. Ruke mi se zagnojile, iskočili plikovi. Oni ih buše tako što na mojim rukama, gde su plikovi, gase opuške od cigareta. Bio sam siguran da će nas ubiti, ali njima to nije bio cilj - cilj im je bio da ostanemo živi a mrtvi. Živi leševi, ruine od ljudi. 

- U zatvor je ulazio ko je hteo i tukao nas dok mu ne dosadi- kaže Nedeljko Radić. - Često su dolazili i kroz rešetke pišali po nama. Uveče 25 septembra izveli su me u jednu prostoriju. Unutra je bio još jedan zatvorenik, Srbin, prezime mu je bilo Kukić. Naredili su nam da skinemo gaće. Kažu, hoće da nas osunete. Jedan je prišao Kukiću, jednom rukom ga uhvatio za penis i onda mu ga nožem odsekao. Ovaj je jauknuo i opsovao mu ustašku majku. Posle toga Kemal Mehmedović, iz sela Pale, uzeo je cepanicu i nesrećnog čoveka udarao sve dok ovaj nije izdahnuo.

- Iz prostorija nismo nikako izlazili napolje, osim kad bi nam dozvolili da odemo do klozeta - svedočio je po izlasku na slobodu Mlađen (Simeuna) Subotić. - Samo jednom dnevno davali su nam da jedemo. Uglavnom parče hleba sa džemom, jedno jaje... Bili smo živi kosturi. Glavni za saslušavanje bio je Zulfo Tursunović iz Sućeske. Svakodnevno je dolazio, zverski nas tukao i pretio da će nas sve poklati. Najviše je zlostavljao Ljubicu Gagić. Nju je deset dana izvodio iz zatvora i negde odvodio, maltretirao je, tukao, a onda ponovo vraćao nazad. Kad više nije mogla da izdrži, a bila je sva unakažena, uzela je živu esenciju, koju je imala u torbi, ne znam odakle joj, i svu je popila. Na iskap. Umrla je u najvećim mukama.

- Najčešće su nas kolektivno tukli, ali su pojedince odvodili i negde izvan sobe - piše u pismenoj izjavi Ratka Nikolića (1945) iz Opravdića, koji je i sam iskusio pakao zatvora u policijskoj stanici u Srebrenici i zatvora koji se nalazio u zgradi iza srebreničkog opštinskog suda. - Vraćali su se nesrećnici totalno isprebijani i polusvesni. Najgore je prošao Kojo Popović, kojeg su redovno krvnički prebijali. Nesrećnik, umro je od batina, početkom februara 1933 godine. Nekoliko dana kasnije od teških premlaćivanja podlegli su i Mićo Milovanović iz Sase i jedan šezdesetogodišnjak iz Skelana, ne znam mu ime.

Ratko Nikolić razmenjen je 26. februara 1993. godine. O stanju u kojem je izašao na slobodu svedoči njegov sin Goran: "Iako je u zatvoru proveo samo 45 dana izgledao je kao leš. Izgubio je 25 kilograma na težini. Bio je zarastao u bradu. Na sebi je imao prljav džemper, ispod kojeg nije bilo ničega, telo mu je bilo bukvalno prekriveno modricama. Na nogama rudarske čizme bez čarapa. Stopala u plikovima. Nije mogao da hoda, nosili smo ga. Bio je u polusvestnom stanju, ni čaj nije mogao da popije. Lekari su konstatovali da je na telo imao više lomova, posebno rebara.

DIPLOMATE KRAJ MORAVE: Nesvakidašnja poseta ambasadora Palestine i Iraka Velikoj Plani

Dan nakon opisanog masakra u Podravanju muslimani su ubili još četvoro, a dva dana kasnije još šesnaestoro Srba. Tog 26. septembra Orićeva alaša napala je na Rogosiju i Neđeljište. Ubijeni su Dimitrije (Radisava) Alempić (1959), Žarko (Milisava) Prodanović (1970), njegov brat Milomir (1966), njihov polubrat Mirko (Milana) Prodanović (1960), Nenad (Cvijana) Stanišić (1964), Mile (Stanka) Stanišić (1960), Rajko (Neđe) Bebić (1958), Zoran (Milorada) Ravnjaković (1960), Tomisla (Rajka) Tešić (1971) i Mićo (Ljubomira) Mitrović iz Bogosije, Dragoljub (Milke) Deurić (1964) iz Neđeljišta i njegov četiri godine mlađi brat Radomir, njihov komšija Ljubomir (Ljubinka) Jurošević (1962), zatim Despot (Jovice) Simić (1921) iz Pribinića i Milomir (Branka) Šalipurević (1953) iz Raškovića.

Napadi na srpska sela izvođeni su po već prepoznatljivom scenariju, upadom kroz nebranjene međuprostore između sela, ali komanda srpske vojske na raspolaganju nije imala dovoljno ljudstva da zatvori sve prolaze kroz koje su horde vojnika i civila pod Orićevom komandom izlazile iz Srebrenice i pravile teške pokolje srpskih civila. 

U napad bi se kretalo uz pokliče "Alahu ekber" koji nisu prestajali sve vreme borbe. Dok bi vojnici pucali, civili, među kojima su uglavnom bile žene, su klicanjem Alahu, vrištanjem i lupanjem u lonce, šerpe i sl. podizale moral svojim ratnicima i uterivali strah u kosti teritorijalcima koji su pokušavali da odbrane srpska sela. Istog trenutka kad vojnici zauzmu prve srpske kuće, u njih upadaju civili i pljačkaju sve što je za pljačku. Stvari tovare na konje, traktore i kamione (zavisi od mesta napada, konfiguracije terena i jačine srpske odbrane ), a zatim pale kuće ili ih miniraju. I kreću dalje. Naravno, na meti pljačkaša nalazio se i stočni fond, sve osim svinja. O razmerama tih pljačkaških pohoda može se naslutiti na osnovu pljačke izvršene u selima i zaseocima Podravanja - samo u jednom danu napada od Srba je oteto preko 2.000 ovaca i 800 goveda. U isto vreme dok su muslimanski i belosvetski mediji i političari širili laži o muslimanima iz Srebrenice koji navodno umiru od gladi.

Po istom scenariju, prvo su se na meti napada Orićevih bandita našli srpski zaseoci, zatim manja sela, a na kraju i najveća podrinjska sela sa stotinama stanovnika. Na taj način muslimani su postepeno širili svoju teritoriju i podizali moral svojih vojnika. A među srpskim civilima širili strah i nevericu.

Istog dana kada je napadnuto Podravanje, muslimani iz Srebrenice počinili su i težak zločin u selu Bračan, na površinskom kopu Rudnika boksita Milići. Rudniku koji je imao čuvare, prišli su glavnim putem, koristeći i jedan tenk. Dogodilo se upravo ono što su i očekivali. Srbi su, videći tenk, pomislili da ide njihova vojska i izašli pred napadače. Koji su po njima otvorili vatru. Ubijeni su Milivoje (Todora) Sušić (1958), Slavko (Božidara) Šalipurović (1971), Slavko (Mitra) Gordić (1958), Vidoje (Milorada) Šalipurović (1960), Zoran (Neđe) Lalović (1961), Miodrag (Mijata) Gligorović (1956) i Rajko (Radojka) Pantić (1943).

Usmrćeni su na taj način što su pojedini od njih pregaženi tenkom, drugi zaklani ili usmrćeni nekim tupim predmetom.

Možda će neko pomisliti da se radnja udaljila od glavne teme ove priče, pogibije i sudbine Nebojše Pavlovića. Učinio sam to da bi se čitaoci upoznali sa razmerama užasnih zločina i patnji kroz koje su u ratnim godinama prolazili Srbi u Podrinju. I tako lakše shvatili koliko je tim ljudima pomoć bila potrebna i koliko je Nebojšina odluka da spokojan život u Velikoj Plani dobrovoljno zameni odlaskom na ratište, braći u pomoć, uzvišen čin. Vredan najdubljeg poštovanja. I nezaborava.

- Kad sam išao u Podrinje da tražim sina, čuo sam da je početak napada na Podravanje Nebojšu zatekao na njivi – kaže Ljubomir. – Stražario je pored grupe žena koje su kopale krompir. Stajao je pored traktora marke „Tomo Vinković“, sa puškom u rukama, kad je odjeknuo pucanj. Jedni kažu da je odmah i izdahnuo. Drugi kažu da je bio samo ranjen i da je, nesrećnik, živ dopao u ruke tih ludaka, kojima očigledno nije bio cilj samo da ubiju, već da to učine na što monstruozniji način. Od tada mom sinu se gubi svaki trag.

VIRUS USTAŠLUKA HARA HRVATSKOM: Pojedinačni incidenti izgledaju kao organizovane rehabilitacije najvećih zločinaca

Da presudnu ulogu u Nebojšinom odlasku na ratišta u Hrvatskoj i BiH nisu imali drugi ljudi, već krv i savest, govori i podatak da je i njegov stariji brat Dragan, rođen 1968. godine, učestvovao u ratnim operacijama koje je tadašnja jugoslovenska armija izvodila u Istočnoj Slavoniji. A u proleće 1999. godine, kada je NATO pakt započeo napad na Jugoslaviju, otišao je da brani otadžbinu.

Nebojša je rođen drugog februara 1971. godine. Nije bio oženjen. Tri godine stariji Dragan, koji živi u Lazarevcu, ima sina kojem je dao ime po pokojnom bratu. 
Treći brat Petar, koji je od Dragana stariji godinu dana, ima sina i kćerku.