OVO MU JE REKAO PAR NEDELJA PRED SMRT! Brat Ivana Tasovca uputio oštre reči onima koji su ga blatili
Prvi put od smrti Ivana Tasovca, oglasio se član njegove porodice.
Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije, preminuo je 29. septembra u svom domu u Beogradu oko 21 sat, nakon što mu je iznenada pozlilo, u 55. godini života. Njegov brat Toma Tasovac sada se oglasio na društvenim mrežama ovim povodom.
Mozzart daje najveće kvote na svetu: Ukrajina 1,85, Poljska 2,10, Švajcarska 1,25!
PREĆUTALA DOKTORKI DA JE TRUDNA DA BI PRIMILA DRUGU DOZU "Ovo ludilo je otišlo DOĐAVOLA"
U OKTOBRU NEKAD ZNALE DA IZNENADE I PAHULJE: Evo kakvo vreme možemo da očekujemo krajem meseca - opet se vraćamo kratkim rukavima?
- Sutra će biti dve nedelje od kako je Ivan umro. Nisam imao snage da odgovaram na svaku pojedinačnu izjavu saučešća, ali to ne znači da nisam svaku pročitao, a mnoge i primio k srcu. Hvala iskrenim prijateljima na pažnji, mislima i sećanjima koje su podelili sa mnom. Hvala i onima koji se nisu javili, posebno onima koji su me ranije - bez trunke stida - jurili po Fejsbuku i moljakali za svakojake usluge od mog poznatog brata. Najzad, hvala i onima koji su pomislili da će mi nešto značiti njihovo pisanije, iako su prethodno na sve strane blatili Ivana zbog njegovog političkog angažmana. Sve je to ok. Psi laju, a karavani prolaze. Izjave saučešća su, kao i svi rituali vezani za smrt, začudne konvencije, jezičke skalamerije koje pokušavaju da zakrpe iznenadnu prazninu i ispune vakum nepostojanja. Kao takve, one su sušta artificijelnost, osuđena, po svojoj prirodi, na neuspeh. Onaj koji izjavljuje saučešće se uvek oseća neprijatno, neadekvatno i nesigurno jer zna da ne može da kaže ništa smisleno i suvislo. A onaj koji prima saučešće se oseća obavezno da sluša, da se zahvaljuje, i da teši onoga ko je došao da teši. Mislim da je u tom neskladnom i neprijatnom obrtu i srž samog rituala: kada tešeni postane tešitelj, on se svesno predaje i obavezuje buđenju jezika iz beslovesnosti tuge, pronalaženju reči i njihovom čupanju iz tišine. I tako ponovo počinje život - naveo je na početku Toma.
- Ivan je bio moj brat, moj najbolji drug, moja ljubav, moja snaga, moja sreća i moj ponos. Par nedelja pred smrt mi je rekao da nikada nije bio srećniji - i to smo videli i osećali svi koji smo ga zaista poznavali i voleli. U Mari je pronašao ljubav svog života, a u malom, prepametnom zafrkantu Luki dobio neoborivi dokaz da čuda postoje i da se ponekad dešavaju čak i onima koji to zaslužuju. Da li to znači da je njegova smrt za nas sada manje bolna i manje nepravedna? Naravno da ne. Ali iza njega neće ostati samo blistava karijera, vanserijski uspesi Beogradske filharmonije, njena obnovljena stara zgrada i novo velelepno zdanje, koje će se tek graditi, rekonstruisani Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, "Gradovi u fokusu", "Muzeji od 10 do 10", set medijskih zakona, uvećani budžeti u kulturi, britka pamet i oštar jezik, kojim je tako lako, nepogrešivo i ciljano izbezumljivao tviterašku balavurdiju i isfoliranu beogradsku elitu (i zbog čijeg nezgrapnog besa i nemaštovitog, primitivnog jezika smo se on i ja tako često valjali od smeha); iza njega neće ostati ni samo naša sećanja na njegov zarazni i nepokolebljivi optimizam, radnu etiku i veru da se uvek može i bolje i više; iza njega ostajemo i svi mi - a nije nas malo - koje je on svojom duhovitošću, svojom nežnošću, svojim ludim idejama i neverovatnim planovima konstantno inspirisao i činio srećnijim i boljim ljudima. Malo li je za jedan život? - dodao je Ivanov brat.
- U "nas" ovde, naravno, ne ubrajam dežurne lešinare koji su se protekle dve nedelje utrkivali u medijskim izjavama kako su eto baš oni bili njegovi najbolji prijatelji. Ovde mislim na one koji su ga stvarno voleli i poštovali. Vi znate ko ste. Svi znamo zapravo ko je ko. Mali je ovo grad. Ivane, neka ti je laka zemlja. A mi ćemo se truditi da, svako na svoj način, nastavi ono što si ti započeo. U inat svima. I uprkos svemu - zaključio je Toma, uz fotografiju brata Ivana.
