ОВО МУ ЈЕ РЕКАО ПАР НЕДЕЉА ПРЕД СМРТ! Брат Ивана Тасовца упутио оштре речи онима који су га блатили
Први пут од смрти Ивана Тасовца, огласио се члан његове породице.
Иван Тасовац, директор Београдске филхармоније, преминуо је 29. септембра у свом дому у Београду око 21 сат, након што му је изненада позлило, у 55. години живота. Његов брат Тома Тасовац сада се огласио на друштвеним мрежама овим поводом.
Mozzart даје највеће квоте на свету: Украјина 1,85, Пољска 2,10, Швајцарска 1,25!
ПРЕЋУТАЛА ДОКТОРКИ ДА ЈЕ ТРУДНА ДА БИ ПРИМИЛА ДРУГУ ДОЗУ "Ово лудило је отишло ДОЂАВОЛА"
У ОКТОБРУ НЕКАД ЗНАЛЕ ДА ИЗНЕНАДЕ И ПАХУЉЕ: Ево какво време можемо да очекујемо крајем месеца - опет се враћамо кратким рукавима?
- Сутра ће бити две недеље од како је Иван умро. Нисам имао снаге да одговарам на сваку појединачну изјаву саучешћа, али то не значи да нисам сваку прочитао, а многе и примио к срцу. Хвала искреним пријатељима на пажњи, мислима и сећањима које су поделили са мном. Хвала и онима који се нису јавили, посебно онима који су ме раније - без трунке стида - јурили по Фејсбуку и мољакали за свакојаке услуге од мог познатог брата. Најзад, хвала и онима који су помислили да ће ми нешто значити њихово писаније, иако су претходно на све стране блатили Ивана због његовог политичког ангажмана. Све је то ок. Пси лају, а каравани пролазе. Изјаве саучешћа су, као и сви ритуали везани за смрт, зачудне конвенције, језичке скаламерије које покушавају да закрпе изненадну празнину и испуне вакум непостојања. Као такве, оне су сушта артифицијелност, осуђена, по својој природи, на неуспех. Онај који изјављује саучешће се увек осећа непријатно, неадекватно и несигурно јер зна да не може да каже ништа смислено и сувисло. А онај који прима саучешће се осећа обавезно да слуша, да се захваљује, и да теши онога ко је дошао да теши. Мислим да је у том нескладном и непријатном обрту и срж самог ритуала: када тешени постане тешитељ, он се свесно предаје и обавезује буђењу језика из бесловесности туге, проналажењу речи и њиховом чупању из тишине. И тако поново почиње живот - навео је на почетку Тома.
- Иван је био мој брат, мој најбољи друг, моја љубав, моја снага, моја срећа и мој понос. Пар недеља пред смрт ми је рекао да никада није био срећнији - и то смо видели и осећали сви који смо га заиста познавали и волели. У Мари је пронашао љубав свог живота, а у малом, препаметном зафрканту Луки добио необориви доказ да чуда постоје и да се понекад дешавају чак и онима који то заслужују. Да ли то значи да је његова смрт за нас сада мање болна и мање неправедна? Наравно да не. Али иза њега неће остати само блистава каријера, вансеријски успеси Београдске филхармоније, њена обновљена стара зграда и ново велелепно здање, које ће се тек градити, реконструисани Народни музеј и Музеј савремене уметности, "Градови у фокусу", "Музеји од 10 до 10", сет медијских закона, увећани буџети у култури, бритка памет и оштар језик, којим је тако лако, непогрешиво и циљано избезумљивао твитерашку балавурдију и исфолирану београдску елиту (и због чијег незграпног беса и немаштовитог, примитивног језика смо се он и ја тако често ваљали од смеха); иза њега неће остати ни само наша сећања на његов заразни и непоколебљиви оптимизам, радну етику и веру да се увек може и боље и више; иза њега остајемо и сви ми - а није нас мало - које је он својом духовитошћу, својом нежношћу, својим лудим идејама и невероватним плановима константно инспирисао и чинио срећнијим и бољим људима. Мало ли је за један живот? - додао је Иванов брат.
- У "нас" овде, наравно, не убрајам дежурне лешинаре који су се протекле две недеље утркивали у медијским изјавама како су ето баш они били његови најбољи пријатељи. Овде мислим на оне који су га стварно волели и поштовали. Ви знате ко сте. Сви знамо заправо ко је ко. Мали је ово град. Иване, нека ти је лака земља. А ми ћемо се трудити да, свако на свој начин, настави оно што си ти започео. У инат свима. И упркос свему - закључио је Тома, уз фотографију брата Ивана.
