PETI OKTOBAR JE MRLJA NA OBRAZU SRBIJE: Zapalili Skupštinu Srbije, kao nacisti Rajhstag
“Petooktobarski prvoborci“ su iz zdanja parlamenta krali čak i – fotelje, pepeljare i lustere.
Na današnji dan 5.oktobra 2000. godine Skupština Srbije bila je u plamenu. Zapalile su je pristalice DS, DSS i ostalih dosovskih stranaka, koje su, na poziv svojih političkih lidera Đinđića, Koštunice, Velje Ilića i sličnih, nasilno upale u zgradu parlamenta.
GRAĐANI SU PRESTRAŠENI: Scene iz Vašingtona podsetile na peti oktobar u Beogradu, situacija nikad napetija
Nakon 18 godina Zapad hoće opet da RUŠI VLAST: Vučiću spremaju novi PETI OKTOBAR
"PROTESTI OPOZICIJE ĆE UĆI U ISTORIJU BEŠČAŠĆA" Vučić: U BiH niko nije tražio ostavku Bećirovića nakon tragičnog ubistva
Bilo je to prvi put posle 27. februara 1933. godine, kada su Hitler i nacisti zapalili Rajhstag,državni parlament Nemačke u Berlinu, da u Evropi ponovo gori zgrada nekog parlamenta.
Samo dve stotine metara dalje gorela je i zgrada državne televizije. I nju su zapalili dosovski piromani. Koji su ulazna vrata razvalili bagerom!
U zgradi parlamenta aktivisti dosovskih stranaka, koje su (po kasnijem priznanju pojedinih lideraDOS-a) predvodili za tu priliku regrutovani najozloglašeniji beogradski, čačanski i novosadski kriminalci (a njihovu udarnu pesnicu činile su ubice i narkodileri iz Zemunskog, Surčinskog i Veterničkog mafijaškog klana), zapalili su prostorije u kojima su se nalazili glasački listići sa upravo održanih izbora.
Sa listićima su izgoreli i dokazi da Koštunica nije izabran zapredsednika Jugoslavije. Jeste osvojio znatno više glasova od Miloševića ali ne i potrebnu natpolovičnu većinu.
Pa se, po zakonu i tekovinama parlamentarne demokratije, moralo ići na novo glasanje. A Đinđiću idruštvu nije bilo ni do zakona, ni do demokratije a kamoli do ponavljanja izbora.
Bila je bitna vlast. Po svaku cenu. U skladu sa čuvenom izjavom tadašnjeg lidera DS: kome je do morala, neka ide u crkvu.
Dok su preko nasilno zauzete televizije Đinđić, Koštunica, Dinkić i ostali lideri i liderčići (u toj papazjaniji od koalicije je bilo toliko stranaka, strančica i lidera da jedni drugima nisu znali ni prava imena) likovali da su Srbiju oslobodili od diktature, pripadnici mafijaških klanova i beogradski džeparoši su Skupštinu Srbije oslobađali od istorijskih knjiga i dokumenata,
umetničkih slika, tapiserija, kompjutera...
“Petooktobarski prvoborci“ su iz zdanja parlamenta krali čak i – fotelje, pepeljare i lustere.
Policajce koji su samo radili svoj posao i, bez ispaljenog metka, pokušali da spreče njen upad u parlament, dosovska rulja je razoružala, išamarala, otela im uniforme i skinula u donji veš.
Isto to je učinjeno u policijskoj stanici Stari Grad, u Majke Jevrosime, iz koje su dosovci ukrali više od 300 komada oružja. Od pištolja do puškomitraljeza.
Kako su u svojim kasnijim ispovestima priznavali i pojedini lideri DOS-a i pripadnici klana, veći deo oružja je prebačen u Stari dvor, gde su ga organizatori državnog udara predali svojim
saborcima iz organizovanih kriminalnih grupa. Najviše Dušanu Spasojeviću Šiptaru, njegovom Zemunskom klanu, Ljubiši Buhi Čumetu, njegovom Surčinskom klanu, Nenadu Opačiću i njegovom Veterničkom klanu.
Kasnije, dok su se pojedini lideri DOS-a, opijeni preko noći stečenom moći, uz tompuse i viski, izležavali u mafijaškoj bazi u Šilerovoj, tim oružjem je po beogradskim ulicama sejana smrt.
Ubijeno je više desetina ljudi.
Deo oružja je upotrebljen i istog dana. Lideri DOS-a, sa automatskim puškama u rukama, nasilno su upadali u Narodnu banku, Carinu i druge državne institucije. Sve u ime demokratije.
Peti oktobar je bio dan nasilja. Sumrak Srbije. Tamna mrlja u istoriji njene parlamentarne demokratije, tamna kao crni dim koji je tog dana kuljao iz zgrade državnog parlamenta.
Kako su 5. oktobra, kao čopor vukova kad upadne u tor sa ovcama, opustošili izborni materijal, državni parlament, državnu televiziju ili policijsku stanicu, tako će u narednim godinama
opustošiti privredu Srbije.
U privatizaciji koju su sproveli, u kojoj su sebi i svojima budzašto prodali stotine preduzeća, više od 400.000 radnika je sa radnih mesta izbačeno na ulicu.
Duže od dve decenije, a posebno na godišnjice pljačke i piromanije, lideri opozicionih stranaka glasno jadikuju što nije bilo takozvanog „šestog oktobra“.
Pri čemu misle na politički linč socijalista, radikala, sadašnjih naprednjaka...Računaju, da su ih tada pohapsili i zabranili da se bave politikom, Srbija bi još uvek bila njihov plen.
U tom žalu prednjače Radomir Lazović, Marinika Tepić, Nebojša Zelenović i drugi ekstremisti, eksponenti natovske politike.
A neki od njih i dobro plaćeni agenti zapadnih centara moći i obaveštajnih službi.
Koji su više puta, poslednji put pre nekoliko meseci, brutalno zloupotrebljavajući masovna ubistva u osnovnoj školi u Beogradu i u selima kod Mladenovca, pokušali da ponove 5. oktobar.
I sa Aleksandrom Vučićem završe na sličan način kao sa Slobodanom Miloševićem.
Kao ni više puta pre toga (tri neuspešna pokušaja nasilnog upada u Predsedništvo Srbije, dva nasilna pokušaja zauzimanja Skupštine Srbije, upad u državnu televiziju sa motornim testerama...), nisu uspeli da svoje pristalice uvedu u parlament i na silu preuzmu vlast u Srbiji ali su uspeli da na sednicu parlamenta unesu zurle i talambase, pištaljke, trube i zvučnike i, sve uz skakanje po skupštinskim klupama, zaboravne građane podsete i ko su, i šta su i koja ih je politika iznedrila.
I šta je bio 5. oktobar 2000. godine. I šta su njegove tekovine.
Od pomenute pljačkaške privatizacije, preko (za svakog u kom ima makar trunka nacionalnog dostojanstva) ponižavajućeg izručenja Slobodana Miloševića, sa lisicama na rukama, na najveći nacionalni praznik Vidovdan, u haški zatvor, da tamo bude ubijen (Srbija je tako postala prva zemlja koja je svog predsednika izručila nekom stranom sudu), do sramnog javnog streljanja Zorana Đinđića, tada premijera, pred Vladom Srbije, od strane pripadnika Zemunskog klana, uz evidentno učešće ili bar prećutnu saglasnost nekih njegovih političkih saboraca.