POKUŠAVAJU DA NAĐU TRUNČICU LEPOG U PREVIŠE RUŽNOJ STVARNOSTI: Nebojša sa majkom živi u nemaštini, bez struje
Ne samo da Nebojša i Milanka žive sami u kući, oni su sami i bukvalno - čak ni u njihovom okruženju, na udaljenosti od 4 do 5 km - nema nikoga
Nebojša Tanasković (41) i njegova majka Milanka (72) iz sela Seoce, udaljenom oko 40 kilometara od Kuršumlije, nikada nisu imali struju, u oronuloj, staroj kući u kojoj žive. Od glavnog puta, njihov dom udaljen je oko 7, 8 kilometara, a on je zimi potpuno neprohodan. Da bi se stiglo do njih, moguće je samo frezom - ona je jedino prevozno sredstvo tokom hladnih, zimskih dana.
KORONA JE U CENTRU PAŽNJE, ALI ŠTA JE SA SRČANIM PROBLEMIMA: Dr Ristić upozorava na OBAVEZNU proveru ovih parametara
KRIVIČNO DELO PROTIV ZDRAVLJA LJUDI: Otkriveno kakve kazne očekuju organizatore i prisutne na "korona žurki"
KAKO ĆEMO SE PRIVIĆI NA KRAJ PANDEMIJE: Trenutno vodimo potpuno drugačiji način života, a kako to utiče na psihu?
Ne samo da Nebojša i Milanka žive sami u kući, oni su sami i bukvalno - čak ni u njihovom okruženju, na udaljenosti od 4 do 5 km - nema nikoga. Njihova stara kuća nalazi se na gotovo 1.500 metara nadmorske visine. Možda baš zato, kako Nebojša kaže, niko živ ne dolazi. Ni po godinu dana, tuda niko ne prođe.
Nemaju nikakvih primanja zbog zemlje koju imaju u svom vlasništvu. Ipak, to je neplodna zemlja od koje Nebojša i njegova majka nemaju nikakvih prihoda, nikakvih plodova. Sve što mogu je da zasade pasulj, krompir i luk. To su namirnice od kojih žive.
Preko leta, Tanasković nadniči, vredan je i hoće da radi. Ipak, sa tmurnim zimskim danima, uz hladnoću, u njihove kosti uvlači se i strah. Strah od gladi, nemaštine i mraka.
- Lakše je leti. Tada nađem nešto privatno da radim, ali zimi... Zimi nema posla. Imamo taj pasulj, luk, krompir. To je, što je. Da imamo da preživimo. Struju nikada nismo ni imali. Imam ovde samo jedan radio na baterije. To nam je jedina zanimacija - priča Nebojša osmehujući se, i dalje pokušavajući da pronađe trunčicu lepog u previše ružnoj i teškoj stvarnosti.
Stari zidovi prepuni su vlage, a u kući, sem stolova, stolica, dva kreveta i jednog šporeta na drva, gotovo da nema ničega. Nema firžidera, ni električnog šporeta, televizora. Sve i da imaju, ne bi imali kako da koriste. Blizu njihove kuće nema nijedne bandere, te struju nije moguće priključiti.
Dejan Marković Milošević, humanitarac iz Kuršumlije, posetio je sina i majku koji žive u nehumanim, teškim uslovima, čini se - hiljadu puta težim kada dođe zima.
- Bilo je gotovo nemoguće stići do njih. Mislim da smo možda tri sata pokušavali da stignemo do njihove kuće. Veoma su to neprohodni putevi. A ti ljudi... toliko su skromni i iskreni... Kada ih nešto zaboli, uberu trave koje tamo nađu, pa od njih spreme čaj. Eto, tako se leče. Nikad nisu izmerili pritisak, kod lekara ko zna kada su poslednji bili. Sve i da hoće da odu, posebno zimi... nemaju kako. Ni autobusi više tuda ne idu - kaže Milošević.
Kako dodaje, njihova iskrenost pokazala se u jednom gestu koji ga je još više rastužio.
- Milanka mi je rekla: "Sigurno ste umorni, sedite da pojedete nešto. Pasulj smo kuvali, jeste da je bez mesa, ali eto, bar nešto". Oni od svoje sirotinje odvajaju za mene - govori Dejan, prepun utisaka posle susreta sa ovom porodicom.
Ističe i da je ideja da im humani ljudi, za početak, obezbede bar solarne panele koji bi napajali jedan frižider i televizor.
- Voleli bi da imaju neko seosko domaćinstvo, ne u gradu, već negde bliže. Nebojša mi je rekao: "Ne tražim ništa, samo kad bi jedna sijalica mogla ovde, u sobi, da mi zasvetli" - priča Milošević.
