ПОКУШАВАЈУ ДА НАЂУ ТРУНЧИЦУ ЛЕПОГ У ПРЕВИШЕ РУЖНОЈ СТВАРНОСТИ: Небојша са мајком живи у немаштини, без струје
Не само да Небојша и Миланка живе сами у кући, они су сами и буквално - чак ни у њиховом окружењу, на удаљености од 4 до 5 км - нема никога
Небојша Танасковић (41) и његова мајка Миланка (72) из села Сеоце, удаљеном око 40 километара од Куршумлије, никада нису имали струју, у оронулој, старој кући у којој живе. Од главног пута, њихов дом удаљен је око 7, 8 километара, а он је зими потпуно непроходан. Да би се стигло до њих, могуће је само фрезом - она је једино превозно средство током хладних, зимских дана.
КОРОНА ЈЕ У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ, АЛИ ШТА ЈЕ СА СРЧАНИМ ПРОБЛЕМИМА: Др Ристић упозорава на ОБАВЕЗНУ проверу ових параметара
КРИВИЧНО ДЕЛО ПРОТИВ ЗДРАВЉА ЉУДИ: Откривено какве казне очекују организаторе и присутне на "корона журки"
КАКО ЋЕМО СЕ ПРИВИЋИ НА КРАЈ ПАНДЕМИЈЕ: Тренутно водимо потпуно другачији начин живота, а како то утиче на психу?
Не само да Небојша и Миланка живе сами у кући, они су сами и буквално - чак ни у њиховом окружењу, на удаљености од 4 до 5 км - нема никога. Њихова стара кућа налази се на готово 1.500 метара надморске висине. Можда баш зато, како Небојша каже, нико жив не долази. Ни по годину дана, туда нико не прође.
Немају никаквих примања због земље коју имају у свом власништву. Ипак, то је неплодна земља од које Небојша и његова мајка немају никаквих прихода, никаквих плодова. Све што могу је да засаде пасуљ, кромпир и лук. То су намирнице од којих живе.
Преко лета, Танасковић надничи, вредан је и хоће да ради. Ипак, са тмурним зимским данима, уз хладноћу, у њихове кости увлачи се и страх. Страх од глади, немаштине и мрака.
- Лакше је лети. Тада нађем нешто приватно да радим, али зими... Зими нема посла. Имамо тај пасуљ, лук, кромпир. То је, што је. Да имамо да преживимо. Струју никада нисмо ни имали. Имам овде само један радио на батерије. То нам је једина занимација - прича Небојша осмехујући се, и даље покушавајући да пронађе трунчицу лепог у превише ружној и тешкој стварности.
Стари зидови препуни су влаге, а у кући, сем столова, столица, два кревета и једног шпорета на дрва, готово да нема ничега. Нема фиржидера, ни електричног шпорета, телевизора. Све и да имају, не би имали како да користе. Близу њихове куће нема ниједне бандере, те струју није могуће прикључити.
Дејан Марковић Милошевић, хуманитарац из Куршумлије, посетио је сина и мајку који живе у нехуманим, тешким условима, чини се - хиљаду пута тежим када дође зима.
- Било је готово немогуће стићи до њих. Мислим да смо можда три сата покушавали да стигнемо до њихове куће. Веома су то непроходни путеви. А ти људи... толико су скромни и искрени... Када их нешто заболи, уберу траве које тамо нађу, па од њих спреме чај. Ето, тако се лече. Никад нису измерили притисак, код лекара ко зна када су последњи били. Све и да хоће да оду, посебно зими... немају како. Ни аутобуси више туда не иду - каже Милошевић.
Како додаје, њихова искреност показала се у једном гесту који га је још више растужио.
- Миланка ми је рекла: "Сигурно сте уморни, седите да поједете нешто. Пасуљ смо кували, јесте да је без меса, али ето, бар нешто". Они од своје сиротиње одвајају за мене - говори Дејан, препун утисака после сусрета са овом породицом.
Истиче и да је идеја да им хумани људи, за почетак, обезбеде бар соларне панеле који би напајали један фрижидер и телевизор.
- Волели би да имају неко сеоско домаћинство, не у граду, већ негде ближе. Небојша ми је рекао: "Не тражим ништа, само кад би једна сијалица могла овде, у соби, да ми засветли" - прича Милошевић.
