"DVAPUT SU ME STAVLJALI NA RESPIRATOR" Iako otpisan, uspeo je da pobedi koronu: Gorka ispovest Jovana Marića (80)
Jovan Marić (80) pobedio je koronavirus nakon više od dva meseca lečenja u KBC "Dragiša Mišović".
U ekskluzivnoj ispovesti Marić opisuje kako je sve ovo doživeo, šta se u njegovoj glavi događalo dok je bio na drugoj strani, bliži smrti nego životu, i kako je u odsudnoj bici pobedio, čak i kad su svi drugi mislili da je kraj, a na adresu porodice maltene počele da stižu izjave saučešća.
NESTOROVIĆ BEZ DLAKE NA JEZIKU O PRIJAVI PROTIV NJEGA: Njegove reči odjekuju Srbijom!
Važan dan u borbi protiv korone: Danas u Srbiju stiže još 500.000 doza kineske vakcine
RED KIŠE, RED SNEGA: Od sutra nas očekuje JAKO ZAHLAĐENJE, poznato kada nam se vraćaju topli dani
Epilog, kako ističe, ne bi bio ovakav da nije imao ogromnu podršku i ljubav najbližih, naročito ćerke Joane, koja je, kao lekar u crvenoj zoni KBC "Dragiša Mišović" neumorno bdila nad njim.
- Dva puta sam preživeo kliničku smrt. To su trenuci kad ne znate ništa za sebe, nemate pojam o vremenu, ni o čemu. To je trenutak kad sopstvenim očima gledate smrt, kad ste poluživi. To je osećaj nemoći, kada nemaš kome da se obratiš, nikog ne poznaješ. Samo se neki ljudi smenjuju, a ti ništa ne znaš. Sećam se, ja sam bio zbunjen, neki veliki sto i na kraju tog stola neki ljudi jedu i piju, a ja na suprotnoj strani ležim i vičem iz sveg glasa njima: "Ljudi, umirem. Što me ovako ostavljate da umirem? Preduzmite nešto." Osim toga, slabo se čega sećam, samo onako u segmentima. Izgubio sam osećaj za vreme. Oni kažu da je prošlo sedam dana, a ja imam osećaj kao da je prošlo pet minuta. Sećam se i nekih ljudi, smenjivali su se i bili su čudnog lika, svi su bili nakaradni i strašni. Potpuna konfuzija je to bila, rekao bih.
Šta je sve pregurao u bolnici
- KOVID-19
- srčani zastoj
- reanimacija
- druge komplikacije
- hiperglikemija
- septičko stanje
- atrofija svih mišića
- poremećaj svesti
- motorni nemir
- fiksirani pogled
Kako opisujete to stanje?
- Strašno. Imao sam osećaj da ležim go, potpuno raširenih nogu i ruku, kao da me neko razapinje. Sve to je bilo jezivo. Rekli su mi da sam pričao nepovezano, buncao, ali za mene je sve to bilo jasno, u mojoj glavi je sve to imalo smisla... Sećam se da sam stalno ponavljao da umirem i ljutio se što me puštaju da tek tako napustim ovaj svet. Čak su mi kasnije i lekari to prepričavali i priznali da su i oni mislili da je kraj. Ceo opis stao bi u jednu reč: bunilo.
Da li je sve to bilo praćeno i fizičkim bolom?
- Ne. Fizički bol nisam osećao niti jednog trena. Sve ovo je mnogo više bilo na mentalnom nivou.
Da li ste bili svesni da je vaša ćerka bila gotovo sve vreme uz vas?
- Ne. Uopšte se ne sećam ni njenog ni bilo čijeg drugog prisustva, sve mi je bilo izmešano i svi ljudi koje sam u tom trenutku viđao su bili nepoznati.
Polako se oporavljam
Kako se sada osećate?
- Sada sam dobro. U tim situacijama mozak najviše trpi, ali ja sam imao sreće. Telo mi je malo slabije, osećam zamor, ipak, oporavljam se. Dolazi mi fizioterapeut, redovno jačam mišiće. Uz podršku porodice i toplinu doma dobijam predstavu o realnosti i bivam sve jači.
Posle koliko vremena ste počeli da osećate da dolazite sebi?
- Ne znam kako da vam odgovorim na to pitanje jer je i za mene zbunjujuće. Kao što sam već rekao, nisam imao predstavu o vremenu. Ali prvo čega se sećam kad sam došao sebi je to stanje da ležim u krevetu, da su oko mene lekari, ćerka, ljudi. Osećao sam se mnogo lakše pošto sam imao osećaj da sam izašao iz one sale nesvesti, gde su bili čudni ljudi i spodobe, polulikovi... I sad kad se setim tih jezivih trenutaka i ljudi iz moje glave, nimalo mi nije prijatno.
Da li ste u nekom trenutku pomislili da je kraj i da li ste zbog toga osetili strah?
- Da, jesam. Mislio sam da je kraj života. Da mi nema nazad. Ali sam i tada molio da me spasu. I tada sam imao osećaj da i dalje ležim na nekom stolu i da na meni vrše neke eksperimente, plašilo me je sve to.
S obzirom na to da ste psihoterapeut, kako objašnjavate sve to što ste proživeli?
- Očigledno, mi ne možemo ta stanja da objasnimo dok ih ne doživimo. Ja sam stanje delirijuma kod alkoholičara objašnjavao studentima, stanja bunila takođe, ali sve je to bilo u teoriji. Sada, kada sam to doživeo, mogu da prenesem baš onako kako jeste, a to je da ne znaš koje je vreme, da li je toplo ili hladno, da li si obučen ili nisi. Jednostavno, ništa ne znaš.
Ćerka Joana, doktorka u "Mišoviću": Hvala celom timu što smo ga spasli
Joana Marić, Jovanova ćerka, grčevito se borila za očev život. Njen doprinos za to što se vratio s one strane je nemerljiv. Za Srpski telegraf objašnjava šta se sve izdogađalo.
- Tatina bolest je počela krajem novembra. Prvo curenjem nosa, on je mislio da je to uobičajeno za to doba godine, te nije tome pridavao mnogo važnosti. Izvadio je rezultate, uključio antibiotik i pojačao svoju omiljenu terapiju, đumbir i beli luk. Međutim, dva dana kasnije krenuli su temperatura i malaksalost. Znala sam da je vreme da krene u bolnicu i odlučila da ga odvedem u KBC "Dragiša Mišović", gde sam zaposlena i gde sam od samog početka epidemije angažovana u lečenju KOVID pacijenata. Tu mu je potvrđeno prisustvo virusa.
- U početku je upotrebio svoj klasični mehanizam odbrane, racionalizaciju, i rekao da smrt od upale pluća i nije tako loša jer je brza i bezbolna. Naravno, nisam htela to da slušam, a kamoli prihvatim, i od tog trenutka kreće prava agonija za mene, kao i za sve članove porodice.
- Tata je u početnoj fazi bio na kiseoniku, iz dana u dan bio mu je potreban sve agresivniji režim ventilacije, da bi četvrtog dana bio intubiran i priključen na invazivnu mehaničku ventilaciju. Iako je uplovio u osmu deceniju, on je od samog početka intubacije bio priseban, staložen, saradljiv... Sve je to u prvoj fazi trajalo devet dana, nakon čega se respiratorna funkcija popravila i tatu su ekstubirali. Naredna 72 sata su bila kritična, a on je izdržao šest dana, da bi se kasnije stanje opet pogoršalo i on biva reintubiran i ponovo priključen na mehaničku ventilaciju. U svemu tome je došlo do srčanog zastoja, reanimacije i mnogobrojnih drugih komplikacija, hiperglikemija, septičkog stanja, atrofija svih mišića i još mnogo toga. Na kraju je došlo do poremećaja svesti, koje je praćeno motornim nemirom i fiksiranim pogledom. Mislila sam da će ta situacija trajati i po njegovom izlasku iz bolnice, ali, nekim čudom, nije. U svemu tome on je stalno isticao da piše autobiografsku knjigu, čak mi je i tražio da ga slikam s maskom da bi imao to u svojoj arhivi. Kao da je predosećao pobedu.
- Moram da istaknem da je u ovoj našoj borbi učestvovao i kompletan tim KBC "Dragiša Mišović", kojem se ovim putem javno zahvaljujem za sve napore, strpljenje i znanje koje su uložili u lečenje mog oca i drugih pacijenata. Dugujem zahvalnost i prijateljima, kao i članovima porodice. Bez svih njih ne bismo ni mi uspeli.
Prvo progovorio na engleskom
- Kada sam shvatila da je tata pobedio, bio je to neverovatan trenutak - priča ćerka Joana.
- Sećam se, prvo je počeo da govori na engleskom, zatim i na srpskom. Kada je krenuo da priča viceve i šarmira osoblje, znala sam da smo pobedili i da je on opet onaj stari. Nakon više od dva meseca borbe uspeo je, a ja svoju sreću ni dan-danas ne mogu da opišem.
