"ДВАПУТ СУ МЕ СТАВЉАЛИ НА РЕСПИРАТОР" Иако отписан, успео је да победи корону: Горка исповест Јована Марића (80)

У ексклузивној исповести Марић описује како је све ово доживео, шта се у његовој глави догађало док је био на другој страни, ближи смрти него животу, и како је у одсудној бици победио, чак и кад су сви други мислили да је крај, а на адресу породице малтене почеле да стижу изјаве саучешћа.

НЕСТОРОВИЋ БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ О ПРИЈАВИ ПРОТИВ ЊЕГА: Његове речи одјекују Србијом!

НЕСТОРОВИЋ БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ О ПРИЈАВИ ПРОТИВ ЊЕГА: Његове речи одјекују Србијом!

Важан дан у борби против короне: Данас у Србију стиже још 500.000 доза кинеске вакцине

Важан дан у борби против короне: Данас у Србију стиже још 500.000 доза кинеске вакцине

РЕД КИШЕ, РЕД СНЕГА: Од сутра нас очекује ЈАКО ЗАХЛАЂЕЊЕ, познато када нам се враћају топли дани

РЕД КИШЕ, РЕД СНЕГА: Од сутра нас очекује ЈАКО ЗАХЛАЂЕЊЕ, познато када нам се враћају топли дани

Епилог, како истиче, не би био овакав да није имао огромну подршку и љубав најближих, нарочито ћерке Јоане, која је, као лекар у црвеној зони КБЦ "Драгиша Мишовић" неуморно бдила над њим.

- Два пута сам преживео клиничку смрт. То су тренуци кад не знате ништа за себе, немате појам о времену, ни о чему. То је тренутак кад сопственим очима гледате смрт, кад сте полуживи. То је осећај немоћи, када немаш коме да се обратиш, никог не познајеш. Само се неки људи смењују, а ти ништа не знаш. Сећам се, ја сам био збуњен, неки велики сто и на крају тог стола неки људи једу и пију, а ја на супротној страни лежим и вичем из свег гласа њима: "Људи, умирем. Што ме овако остављате да умирем? Предузмите нешто." Осим тога, слабо се чега сећам, само онако у сегментима. Изгубио сам осећај за време. Они кажу да је прошло седам дана, а ја имам осећај као да је прошло пет минута. Сећам се и неких људи, смењивали су се и били су чудног лика, сви су били накарадни и страшни. Потпуна конфузија је то била, рекао бих.

Како описујете то стање?

- Страшно. Имао сам осећај да лежим го, потпуно раширених ногу и руку, као да ме неко разапиње. Све то је било језиво. Рекли су ми да сам причао неповезано, бунцао, али за мене је све то било јасно, у мојој глави је све то имало смисла... Сећам се да сам стално понављао да умирем и љутио се што ме пуштају да тек тако напустим овај свет. Чак су ми касније и лекари то препричавали и признали да су и они мислили да је крај. Цео опис стао би у једну реч: бунило.

Да ли је све то било праћено и физичким болом?

- Не. Физички бол нисам осећао нити једног трена. Све ово је много више било на менталном нивоу.

Да ли сте били свесни да је ваша ћерка била готово све време уз вас?

- Не. Уопште се не сећам ни њеног ни било чијег другог присуства, све ми је било измешано и сви људи које сам у том тренутку виђао су били непознати.

Полако се опорављам

Како се сада осећате?

- Сада сам добро. У тим ситуацијама мозак највише трпи, али ја сам имао среће. Тело ми је мало слабије, осећам замор, ипак, опорављам се. Долази ми физиотерапеут, редовно јачам мишиће. Уз подршку породице и топлину дома добијам представу о реалности и бивам све јачи.

После колико времена сте почели да осећате да долазите себи?

- Не знам како да вам одговорим на то питање јер је и за мене збуњујуће. Као што сам већ рекао, нисам имао представу о времену. Али прво чега се сећам кад сам дошао себи је то стање да лежим у кревету, да су око мене лекари, ћерка, људи. Осећао сам се много лакше пошто сам имао осећај да сам изашао из оне сале несвести, где су били чудни људи и сподобе, полуликови... И сад кад се сетим тих језивих тренутака и људи из моје главе, нимало ми није пријатно.

Да ли сте у неком тренутку помислили да је крај и да ли сте због тога осетили страх?

- Да, јесам. Мислио сам да је крај живота. Да ми нема назад. Али сам и тада молио да ме спасу. И тада сам имао осећај да и даље лежим на неком столу и да на мени врше неке експерименте, плашило ме је све то.

С обзиром на то да сте психотерапеут, како објашњавате све то што сте проживели?

- Очигледно, ми не можемо та стања да објаснимо док их не доживимо. Ја сам стање делиријума код алкохоличара објашњавао студентима, стања бунила такође, али све је то било у теорији. Сада, када сам то доживео, могу да пренесем баш онако како јесте, а то је да не знаш које је време, да ли је топло или хладно, да ли си обучен или ниси. Једноставно, ништа не знаш.

Ћерка Јоана, докторка у "Мишовићу": Хвала целом тиму што смо га спасли

Јоана Марић, Јованова ћерка, грчевито се борила за очев живот. Њен допринос за то што се вратио с оне стране је немерљив. За Српски телеграф објашњава шта се све издогађало.

- Татина болест је почела крајем новембра. Прво цурењем носа, он је мислио да је то уобичајено за то доба године, те није томе придавао много важности. Извадио је резултате, укључио антибиотик и појачао своју омиљену терапију, ђумбир и бели лук. Међутим, два дана касније кренули су температура и малаксалост. Знала сам да је време да крене у болницу и одлучила да га одведем у КБЦ "Драгиша Мишовић", где сам запослена и где сам од самог почетка епидемије ангажована у лечењу КОВИД пацијената. Ту му је потврђено присуство вируса.

- У почетку је употребио свој класични механизам одбране, рационализацију, и рекао да смрт од упале плућа и није тако лоша јер је брза и безболна. Наравно, нисам хтела то да слушам, а камоли прихватим, и од тог тренутка креће права агонија за мене, као и за све чланове породице.

- Тата је у почетној фази био на кисеонику, из дана у дан био му је потребан све агресивнији режим вентилације, да би четвртог дана био интубиран и прикључен на инвазивну механичку вентилацију. Иако је упловио у осму деценију, он је од самог почетка интубације био присебан, сталожен, сарадљив... Све је то у првој фази трајало девет дана, након чега се респираторна функција поправила и тату су екстубирали. Наредна 72 сата су била критична, а он је издржао шест дана, да би се касније стање опет погоршало и он бива реинтубиран и поново прикључен на механичку вентилацију. У свему томе је дошло до срчаног застоја, реанимације и многобројних других компликација, хипергликемија, септичког стања, атрофија свих мишића и још много тога. На крају је дошло до поремећаја свести, које је праћено моторним немиром и фиксираним погледом. Мислила сам да ће та ситуација трајати и по његовом изласку из болнице, али, неким чудом, није. У свему томе он је стално истицао да пише аутобиографску књигу, чак ми је и тражио да га сликам с маском да би имао то у својој архиви. Као да је предосећао победу.

- Морам да истакнем да је у овој нашој борби учествовао и комплетан тим КБЦ "Драгиша Мишовић", којем се овим путем јавно захваљујем за све напоре, стрпљење и знање које су уложили у лечење мог оца и других пацијената. Дугујем захвалност и пријатељима, као и члановима породице. Без свих њих не бисмо ни ми успели.