POZDRAV SA RTNjA (1.565):  Jedan od najlepših izazova za planinare u Srbiji

Severna strana planine je veoma strma, skoro okomita, pa kad se gleda sa puta koji od Paraćina vodi prema Boljevcu i Boru, izgleda kao ogroman prirodni zid koji se pruže pravcem istok-zapad. Kao da je neko odsekao i sklonio onu drugu polovinu planine. Od vrha do samog podnožja spuštaju se ogromne kamene litice. Koje deluju i veličanstveno i zastrašujuće.

Nije ni čudo što planinari smatraju da uspon na Rtanj sa te strane spada u jedan od tri najteža u Srbiji. Druga dva u toj grupi najtežih su usponi na Suvu planinu i Beljanicu.

Kada se posmatra sa jugoistočne strane, iz nekadašnjeg rudarskog naselja Rtanj, vrh planine, koji se zove Šiljak, izgleda kao piramida, zbog čega postoje razne, ničim utemeljene teorije, da je on delo ljudskih ruku i da planina ima mistična svojstva. Međutim, kada se pogleda sa bilo koje druge strane Šiljak izgleda obično, kao i većina drugih planinskih vrhova.

Pričama koje se ispredaju o Rtnju doprinose još dve stvari. U podnožju planine, u šikari u kojoj počinje planinarska staza, ona lakša, kojom se penje većina ljudi, postavljena je granitna piramida, male visine, sa natpisom „Vrelo – blagotvorno za zdravlje ako se tu boravi do 20 minuta, dva dana u nizu, sa mogućim ponavljanjem za 15 dana“. 

Mesto je pronašao i obeležio akademik Jovan Davidović a zvanično prihvaćeno merenje jačine zračenja izmerio je međunarodni tim koji je predvodio Saša Nađfeji. I pre i posle njega oglašavali su se naučnici iz zemlje i inostranstva sa stavom da je mesto pomalo neobično i da tu čovek verovatno može da se „napoji“ pozitivnom energijom. 

Pažnju planinara ali i znatiželjnika privlači i zidina na samom vrhu planine. To su ostaci pravoslavne kapele posvećene Svetom Đorđu koju je 1935. i 1936. godine podigla Jevrejka Greta Minh, u znak sećanja na svog tragično stradalog muža Julijusa. Koji je po jednoj verziji izvršio samoubistvo u Beogradu a po drugoj ubijen u dobro isplaniranom zločinu. 

Minhovi su bili vlasnici paraćinske fabrike štofova a kasnije su otvorili rudnik uglja u podnožju Rtnja. Nakon zatvaranja rudnika 1968. godine ljudi su počeli da odlaze u potrazi za poslom a kapela se našla na meti tragača za brzim bogaćenjem. Naime, u narodu je postojala priča da su Minhovi u njenim temeljima zakopali zlato. Svetinja je definitivno razorena 1992. godine, kad su je vandali, u potrazi za zlatom, u nekoliko navrata minirali dinamitom. 

Početkom ovog veka više puta pokretana se inicijativa da se kapela obnovi ali za sad se sve završilo na postavljanju drvenog krsta u zidini. 
Mnogi sujeverni planinari i drugi posetioci pored krsta ostavljaju novac, pa čak i hranu, kao što to čine u crkvama, pa prostor oko njega izgeda ružno i zapušteno.

I dok će o izgledu i poreklu planine uvek biti različitih mišljenja i sporenja, ono što je sigurno i što ne treba dokazivati jeste da je Rtanj lepa planine, što se vidi i po fotografijama koje sam napravio prilikom nedavnog uspona, u društvu sa Dejanom Pavkovićem, Ivanom Ivanović i njenim sinovima Markom i Lukom.

Iako je bio radni dan, do vrha planine i nazad susreli smo se sa više od pedeset planinara iz Beograda, Kruševca, Bogatića, Šapca, Paraćina i drugih krajeva Srbije. Među njima je bilo i nekoliko male dece.

Osim zbog pešačenja i planinarenja Rtanj je ovih dana zanimljiv i zbog branja gloga, od kojeg se prave izuzetno lekoviti čajevi. Naime, južna i jugozapadna padina planine su obrasle sa hiljadama stabala gloga, koji je ove godine rodio kao nikad, pa se pojedini predeli oko planinarske staze bukvalno crvene od njegovih plodova. 

Uz brojne planinare i lepo vreme, na planini su nas dočekala i tri para orlova, koji su sve vreme kružili iznad vrha i pozdravljali nas svojim kliktajima.