ПОЗДРАВ СА РТЊА (1.565):  Један од најлепших изазова за планинаре у Србији

Северна страна планине је веома стрма, скоро окомита, па кад се гледа са пута који од Параћина води према Бољевцу и Бору, изгледа као огроман природни зид који се пруже правцем исток-запад. Као да је неко одсекао и склонио ону другу половину планине. Од врха до самог подножја спуштају се огромне камене литице. Које делују и величанствено и застрашујуће.

Није ни чудо што планинари сматрају да успон на Ртањ са те стране спада у један од три најтежа у Србији. Друга два у тој групи најтежих су успони на Суву планину и Бељаницу.

Када се посматра са југоисточне стране, из некадашњег рударског насеља Ртањ, врх планине, који се зове Шиљак, изгледа као пирамида, због чега постоје разне, ничим утемељене теорије, да је он дело људских руку и да планина има мистична својства. Међутим, када се погледа са било које друге стране Шиљак изгледа обично, као и већина других планинских врхова.

Причама које се испредају о Ртњу доприносе још две ствари. У подножју планине, у шикари у којој почиње планинарска стаза, она лакша, којом се пење већина људи, постављена је гранитна пирамида, мале висине, са натписом „Врело – благотворно за здравље ако се ту борави до 20 минута, два дана у низу, са могућим понављањем за 15 дана“. 

Место је пронашао и обележио академик Јован Давидовић а званично прихваћено мерење јачине зрачења измерио је међународни тим који је предводио Саша Нађфеји. И пре и после њега оглашавали су се научници из земље и иностранства са ставом да је место помало необично и да ту човек вероватно може да се „напоји“ позитивном енергијом. 

Пажњу планинара али и знатижељника привлачи и зидина на самом врху планине. То су остаци православне капеле посвећене Светом Ђорђу коју је 1935. и 1936. године подигла Јеврејка Грета Минх, у знак сећања на свог трагично страдалог мужа Јулијуса. Који је по једној верзији извршио самоубиство у Београду а по другој убијен у добро испланираном злочину. 

Минхови су били власници параћинске фабрике штофова а касније су отворили рудник угља у подножју Ртња. Након затварања рудника 1968. године људи су почели да одлазе у потрази за послом а капела се нашла на мети трагача за брзим богаћењем. Наиме, у народу је постојала прича да су Минхови у њеним темељима закопали злато. Светиња је дефинитивно разорена 1992. године, кад су је вандали, у потрази за златом, у неколико наврата минирали динамитом. 

Почетком овог века више пута покретана се иницијатива да се капела обнови али за сад се све завршило на постављању дрвеног крста у зидини. 
Многи сујеверни планинари и други посетиоци поред крста остављају новац, па чак и храну, као што то чине у црквама, па простор око њега изгеда ружно и запуштено.

И док ће о изгледу и пореклу планине увек бити различитих мишљења и спорења, оно што је сигурно и што не треба доказивати јесте да је Ртањ лепа планине, што се види и по фотографијама које сам направио приликом недавног успона, у друштву са Дејаном Павковићем, Иваном Ивановић и њеним синовима Марком и Луком.

Иако је био радни дан, до врха планине и назад сусрели смо се са више од педесет планинара из Београда, Крушевца, Богатића, Шапца, Параћина и других крајева Србије. Међу њима је било и неколико мале деце.

Осим због пешачења и планинарења Ртањ је ових дана занимљив и због брања глога, од којег се праве изузетно лековити чајеви. Наиме, јужна и југозападна падина планине су обрасле са хиљадама стабала глога, који је ове године родио као никад, па се поједини предели око планинарске стазе буквално црвене од његових плодова. 

Уз бројне планинаре и лепо време, на планини су нас дочекала и три пара орлова, који су све време кружили изнад врха и поздрављали нас својим кликтајима.