PREMIJER VUČEVIĆ JE POTPUNO U PRAVU: Vojska će koristiti mladim Srbima

Kontam da nema normalnog roditelja koji bi voleo da u rat, na bojište, ispraća sina koji nikad nije uzeo pušku u ruke, koji ne zna da puca, koji ne zna da sebi iskopa dobar zaklon ili da, ne dao bog, ako bude ranjen, ne zna da sebi previje ranu i pruži prvu pomoć.

Izjava premijera Vučevića, povodom vraćanja obaveznog služenja vojske, da će „mame i tate suštinski biti zahvalni, jer će vojska njihove sinove još bolje pripremiti za život, da dalje stasaju kao muškarci“ već danima je predmet kritike, pa i sprdnje, dela opozicije.

Samo zato da bi se vlast kritikovala. Jer, Vučević je rekao istinu. To zna svako ko je bio u vojsci, svako čije je dete bilo u vojsci i svako ko je rodoljub i želi dobro Srbiji.

Roditelji treba da budu zahvalni ako ponovo bude u modi da Srbin ponovo ide u vojnike. Iz mnogo razloga. I među njima nisu najvažniji oni koji se tiču vojne obuke – već vaspitanja. I odrastanja. Posebno kad su u pitanju razmažena deca.

Prvo, u vojsci će se naučiti redu i disciplini. U kasarni se ustaje u šest sati. Pa će mnogi tatini i mamini sinovi napokon shvatiti poruku uzrečice „poranio zoru uhvatio“.

I nema izležavanja u krevetu. Kad dežurni podvikne „vojsko ustaj“ vojnik ima nekoliko sekundi da skoči iz kreveta. I isti namesti tako da čaršaf ima ivice „kao žilet“. U suprotnom, rizikuje da mu, ne samo posteljina već i dušek, završe na podu. Pa Jovo nanovo.

Nakon 20 minuta predviđenih za sređivanje kreveta i toalet, vojnici izlaze ispred zgrade i 20 minuta rade jutarnju fiskulturu. Jedan dva, jedan dva...Postrojeni u vrste. I vežbaju kao jedan. Ko zabušava i narušava harmoniju pokreta, rizikuje da dobije porciju od dvadesetak sklekova.

Sledi postrojavanje i odlazak u menzu. Na doručak. A tamo nema izvoljevanja, nema mama spremi mi ovo ili ono, već jedeš šta ti ponude. Kao i svi ostali. Za majke koje brinu – za godinu dana koliko sam služio vojsku u Pirotu ni jednom nisam ostao gladan. Uvek ima repete. A hrana je kvalitetna i ukusna.

Posle doručka vraćanje u zgradu, uzimanje opreme i oružja i, od osam sati, odlazak na poligon. Na obuku.

Od 14 do 15 časova je ručak, dva sata odmora pa, od 17 do 19 časova, bar je u moje vreme tako bilo, popodnevna obuka. U 19 je večera, posle koje vojnici imaju slobodno vreme. Da čitaju, bave se sportom, idu do kantine, sređuju svoju obuću i odeću.

U deset uveče u spavaoni se gasi svetlo. I nema priče. Nema mobilnih telefona. Spavanje i odmaranje. Ko naruši mir, a dežurni oficir to primeti ili sazna, za „nagradu“ dobija noćno dežurstvo. Pa ko jednu noć prekoredno provede budan na hodniku, razmisliće da li će ponovo glumiti mangupa.

Za vreme spavanja i obuke nema korišćenja mobilnih telefona. To znači više spavanja, manje zračenja i manje telefonske račune. Sve čist dobitak. Na gubitku će biti samo MTS, A1 i Jetel.

Služeći vojsku, mladi će naučiti da budu članovi kolektiva. Da budu odgovorniji prema svojim obavezama i prema ljudima oko sebe. Ako samo jedan vojnik ne ustane na vreme, često svi vojnici u toj spavaoni moraju nazad u krevet. Na reprizu ustajanja. Zavisi od toga kako je dežurni raspoložen. Ili, ako samo jedan vojnik ne namesti krevet kako valja, dežurni oficir često rasturi sve krevete u spavaoni. I da rok od nekoliko minuta da svi budu namešteni i zategnuti.

A što se tiče vojne obuke, stvari stoje ovako. Svi se nadamo da rata neće biti. Ali ga može biti. Ako ga bude, mladi ljudi će morati u vojsku. A, kontam, da nema normalnog roditelja koji bi voleo da u rat, na bojište, ispraća sina koji nikad nije uzeo pušku u ruke, koji ne zna da puca, koji ne zna da sebi iskopa dobar zaklon ili da, ne dao bog, ako bude ranjen, ne zna da sebi previje ranu i pruži prvu pomoć.