ПРЕМИЈЕР ВУЧЕВИЋ ЈЕ ПОТПУНО У ПРАВУ: Војска ће користити младим Србима

Контам да нема нормалног родитеља који би волео да у рат, на бојиште, испраћа сина који никад није узео пушку у руке, који не зна да пуца, који не зна да себи ископа добар заклон или да, не дао бог, ако буде рањен, не зна да себи превије рану и пружи прву помоћ.

Изјава премијера Вучевића, поводом враћања обавезног служења војске, да ће „маме и тате суштински бити захвални, јер ће војска њихове синове још боље припремити за живот, да даље стасају као мушкарци“ већ данима је предмет критике, па и спрдње, дела опозиције.

Само зато да би се власт критиковала. Јер, Вучевић је рекао истину. То зна свако ко је био у војсци, свако чије је дете било у војсци и свако ко је родољуб и жели добро Србији.

Родитељи треба да буду захвални ако поново буде у моди да Србин поново иде у војнике. Из много разлога. И међу њима нису најважнији они који се тичу војне обуке – већ васпитања. И одрастања. Посебно кад су у питању размажена деца.

Прво, у војсци ће се научити реду и дисциплини. У касарни се устаје у шест сати. Па ће многи татини и мамини синови напокон схватити поруку узречице „поранио зору ухватио“.

И нема излежавања у кревету. Кад дежурни подвикне „војско устај“ војник има неколико секунди да скочи из кревета. И исти намести тако да чаршаф има ивице „као жилет“. У супротном, ризикује да му, не само постељина већ и душек, заврше на поду. Па Јово наново.

Након 20 минута предвиђених за сређивање кревета и тоалет, војници излазе испред зграде и 20 минута раде јутарњу фискултуру. Један два, један два...Постројени у врсте. И вежбају као један. Ко забушава и нарушава хармонију покрета, ризикује да добије порцију од двадесетак склекова.

Следи постројавање и одлазак у мензу. На доручак. А тамо нема извољевања, нема мама спреми ми ово или оно, већ једеш шта ти понуде. Као и сви остали. За мајке које брину – за годину дана колико сам служио војску у Пироту ни једном нисам остао гладан. Увек има репете. А храна је квалитетна и укусна.

После доручка враћање у зграду, узимање опреме и оружја и, од осам сати, одлазак на полигон. На обуку.

Од 14 до 15 часова је ручак, два сата одмора па, од 17 до 19 часова, бар је у моје време тако било, поподневна обука. У 19 је вечера, после које војници имају слободно време. Да читају, баве се спортом, иду до кантине, сређују своју обућу и одећу.

У десет увече у спаваони се гаси светло. И нема приче. Нема мобилних телефона. Спавање и одмарање. Ко наруши мир, а дежурни официр то примети или сазна, за „награду“ добија ноћно дежурство. Па ко једну ноћ прекоредно проведе будан на ходнику, размислиће да ли ће поново глумити мангупа.

За време спавања и обуке нема коришћења мобилних телефона. То значи више спавања, мање зрачења и мање телефонске рачуне. Све чист добитак. На губитку ће бити само МТС, А1 и Јетел.

Служећи војску, млади ће научити да буду чланови колектива. Да буду одговорнији према својим обавезама и према људима око себе. Ако само један војник не устане на време, често сви војници у тој спаваони морају назад у кревет. На репризу устајања. Зависи од тога како је дежурни расположен. Или, ако само један војник не намести кревет како ваља, дежурни официр често растури све кревете у спаваони. И да рок од неколико минута да сви буду намештени и затегнути.

А што се тиче војне обуке, ствари стоје овако. Сви се надамо да рата неће бити. Али га може бити. Ако га буде, млади људи ће морати у војску. А, контам, да нема нормалног родитеља који би волео да у рат, на бојиште, испраћа сина који никад није узео пушку у руке, који не зна да пуца, који не зна да себи ископа добар заклон или да, не дао бог, ако буде рањен, не зна да себи превије рану и пружи прву помоћ.