MAJKU SU MU UPUCALI I ZAPALILE USTAŠE ISPRED KUĆE: Ovo je potresna priča čoveka koji je preživeo Oluju, ali je nije zaboravio
Prijatelji Save Mirkovića su ispred kuće pronašli ostatke beživotnog tela njegove majke Đurđije tek mesec dana nakon ubistva, a on već godinama pokušava da organizuje njenu sahranu.
Narod u okolini Knina nije očekivao Oluju i nije mogao da predvidi njene posledice.
- Koliko smo mi verovali u opstanak te naše republike koja je nestala, da smo već pripremali svadbu za jednog komšiju. Ja sam dan pre Oluje od mojih pretpostavljenih tražio da mi daju tri slobodna dana jer mi smo već postavili stolove i razapeli šatore - počinje Sava priču o svom odlasku iz Krajine.
DANAS SRBIJA TUGUJE: Evo kako da dođete do Busija na obeležavanje zločinačke akcije Oluja (MAPA)
Kaže da je tu priču ispričao mnogo puta - organizacijama za traženje nestalih lica, udruženjima za pomoć izbeglicama, pa čak i Haškom tribunalu kao svedok u procesu Gotovini, Markaču i Černaku. On priča ubedljivo i jasno, bez kolebanja i zastajkivanja.
- Ujutru je bilo deset do pet kada je počelo bombardovanje - priseća se 4. avgusta te 1995. Sava Mirković iz sela Polača kod Knina. Uplašenu ženu je smirio - njima, vojnicima, su dan ranije rekli da Vojska Republike Srpske tuče hrvatske i muslimanske jedinice, a njihovo je samo da brane, da hrvatske jedinice ne bi prodrle ka Kninu.
- To naši tuku - dodao je Sava i izašao na terasu.
OVAKO JE POČELA OLUJA: "Ajmo, ubij, ubij! Je**m vam mamu četničku!" (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
Iz sela koje je naviše nekih 17 km od Knina, gledao je u kotlinu i video dim i granate koje padaju po okolnim brdašcima i mestima.
- Izađem iza kuće i vidim da i po Dinari i svuda okolo padaju granate. Shvatim ja da od one svadbe nema ništa.
U jedinici Vojske Republike Srpske Krajine koja je bila smeštena u Polači su mu rekli da ništa o napadima ne znaju, iako su već kolone prolazile iz pravca Sinja.
- Nisam mogao verovati da se narod povlači odozgo. Pokupio sam usput neke vojnike, desetak njih, i jedan od mojih komšija kaže "znaš šta, mi smo se povukli, Hrvati su zauzeli sve".
NI TRAGA NI GLASA: Nepoznata sudbina 837 nestalih Srba u akciji "Oluja"!
- Mi, obični vojnici i običan narod, nismo znali ništa. Ja sam i dalje verovao u ono što naša komanda kaže. Mi drugu istinu nismo imali.
"Svi idu tu negde i vraćamo se čim prođe"
Kada je to veče stigao kući iz svoje jedinice, zatekao je ženu Nadu u panici, svi su se iz sela već spakovali i otišli. Ostali su samo oni - njegova žena, dve maloletne ćerke i njegova majka Đurđija. Rekao joj je da ne plače i da će ih stići.
- Imao sam kod kuće auto i nešto goriva. Mislio sam da svi idu tu negde, na deset-dvadeset kilometara dok se to ne završi i ponovo su tu. Kad sam krenuo iz kuće, moj jedini plan je bio da mi majka, žena i deca budu sigurni, da se sklone u blizini dok to ne prođe. To posle – ideš grlom u jagode, ništa više.
Zato je Sava prvobitno i hteo da odu njegova žena, ćerke i majka, dok on ostane u svojoj jedinici jer "vojska sigurno neće nigde ići". Međutim, sedamdesetogodišnja Đurđija nije htela da izađe iz svoje kuće.
Na pomen majke, Savi je glas prvi put utihnuo.
- Počela je plakati, ja sam je molio više puta i nije htela. Rekla je "ako treba nek me ubiju". Ona je ostala. Mi smo se pridružili koloni ka Kninu - polako i tiho je rekao Sava i ćutao nekoliko sekundi.
Dok su išli do Knina, kaže Sava, i nije bilo ništa neobično. Posle toga, nakon Knina, priseća se, sve je bilo drugačije.
- Odjednom su mi krenule suze i tačno sam osetio da nema više povratka. Dok sam ja video da tako kolone odlaze, znao sam da je gotovo. Krenuli smo ne nekim pravim putem... negde od Srba i Martinbroda i poviše Drvara napravili su put za nekih možda deset-petnaest dana, probili buldožerima, bagerima... probili su ga jednostavno za takvu mogućnost neke evakuacije za koju su oni znali. Mnogo se znalo bolje u Srbiji nego što se znalo dole kod nas. Mi kao da smo živeli u jednom rezervatu. Mi sve što smo čuli na RTS1 to je za nas bila istina - priča Sava - mi smo imali samo to, ideju zajedništva i ujedinjenja svih srpskih republika.
- Mi nismo imali kuću ovde u Srbiji ili negde ni novaca… kad imaš, onda drugačije razmišljaš. Kad ti nemaš novca, nemaš ništa i rat je iscrpeo sve ono što si i imao… gde ćeš ići, kome ćeš ići?
NAŠA TUGA JE VELIKA! Setimo se zajedno progona i stradanja srpskog naroda
- Putovao kako je ko mogao… traktorima, kolima, neki su se na putu kvarili, neki ostajali u prihvatnim centrima… Da je Iko hteo da tako organizuje kolone, ne bi mogao. Jednostavno, kao da ih je Božija ruka vodila.
Čim je stigao kod sestre na Novi Beograd, skinuvši kninsku tablicu automobila da bi mogao skrenuti u grad, prijavio je da je majka ostala u selu svim organizacijama kojih se mogao setiti.
"Petre, ubiše Đuku!"
- Po mojim saznanjima, majka je ubijena 12. avgusta. Hteo sam da dođem do nekoga iz starog kraja, ko bi mogao da proveri majku i spasi je. Stupio sam u kontakt sa kumom iz Splita, oko 15. avgusta. Nije mi direktno rekao šta se desilo, nego: "video sam da je pokojna majka tvoja ubijena i zapaljena". I dan danas je živa žena koja je bila uz moju majku kada je ubijena. Kad je došla ovamo, Smiljana je ispričala Savi šta se desilo.
OTVORENO PISMO HRVATIMA: Ustaše, "srećna" vam godišnjica Oluje!
- Prema njenim rečima bila je subota, oko 9 sati naišli su njih dvojica vojnika u šarenim uniformama, hrvatski vojnici, preko bašte, ne seoskim putem, i sa desetak metara zapucali na njih dve. Pre toga je ista ta hrvatska vojska dolazila i rekla ne plašite se, budite tu, hranite stoku, dajte im vode… a ti koji su došli dvanaestog, oni su pljačkaši bili obični - nastavlja Sava, vidno potresen i nakon dve decenije pošto je čuo vest o smrti svoje majke.
- Moja majka je pala mrtva, a ova žena se od straha onesvestila i pala preko nje.
Kad se osvestila i shvatila da leži preko mrtve Đurđije, otišla je kod komšije koji je ostao u selu, našla ga i rekla “Petre, ubiše Đuku!”.
PODRŠKA U OSUDI USTAŠTVA: Podgorica uputila zvaničan protest Hrvatskoj zbog spomenika Barešiću
Sava kaže da na tome nije mogao ostaviti. Kako se sam nije mogao vratiti, trojica komšija su se vratila u selo i zatekli posmrtne ostatke njegove majke ispred kuće.
- Njih trojica su došli do moje kuće, našli su posmrtne ostatke moje pokojne matere. Bila je upucana i ostavljena ispred kuće po letnjoj vrućini, pa polivena nekom crnom smesom i zapaljena. Komšije su iz kuće uzele ćebe, stavili njene ostatke u ćebe i zakopali 40m od kuće kod bašte. To je bilo u septembru te godine.
Sava nekoliko godina nikome nije prijavio da mu je majka zakopana u blizini kuće. Kaže da je saznao da su sve prijavljene grobnice Hrvati kopali buldožerom da bi uništili dokaze, kako međunarodne organizacije ne bi mogle ništa da nađu i okrive ih.
VULIN OŠTRO: Hrvatska potonula u ludilo, diže spomenike teroristi i oslobađaja ratnog zločinca
Meni nije trebao Zagreb, Split...
Kada je slučaj konačno prijavio, obratili su mu se iz organizacije Veritas i pitali ga da li bio voljan da posvedoči o onome što se dešavalo istražiteljima iz Haga.
- Nikad u životu do tada nisam bio na sudu i taj prvi put kad sam otišao, odem u Hag. Prvi dan svedočenja sam se tresao od treme 15 minuta. Pitali su me da li se plašim da će mi suditi Hrvatska.
- Ja se nisam borio protiv hrvatske države, nikad nisam razmišljao da bi srpska vojska trebalo da osvoji neki hrvatski grad. Meni nije trebao Zagreb, Split… Nikad nisam tražio ništa tuđe. Razmišljao sam samo da štitimo svoje kuće. Celog života sam bio Srbin i proteran sam zato što sam Srbin.
Otkad je prijavio gde su zakopani ostaci njegove majke, počinje Savina borba da svojoj majci priredi makar dostojanstvenu sahranu, kad joj već smrt nije bila takva.
U nerazumljivoj podeli nadležnosti domaćih i stranih organizacija i izmena na rukovodećim mestima istih, Sava nije obavešten da su ostaci njegove majke ekshumirani. Taj podatak je čuo od nekoga iz seoske uprave. Kada je konačno 2014. dobio odgovor da su iskopani ostaci na analizi Instituta za sudsku medicinu u Zagrebu, Sava se ponadao da je administrativnim mukama i potragom za informacijama kraj.
Ipak, nije se tako odigralo. Zato što je telo zapaljeno, prvobitno nisu uspeli da potvrde identitet. Rečeno mu je da je u toku analiza DNK novijim metodama. Od tada Sava nije imao nikakve informacije o tome dokle se u tom postupku stiglo, sve do pre šest meseci.
Udruženje porodica nestalih i poginulih lica "Suza" ga je obavestilo da će konačne rezultate analize imati na jesen.
Sava se nada da je toj borbi došao kraj i da će ono čemu je težio otkad je saznao za smrt majke, uspeti da ostvari. Kaže da vrlo dobro zna kakav je to rat bio, jer je bio njegov učesnik od prvog do poslednjeg dana, ali da njegova majka nije ništa skrivila.
- Ja ću svoju majku sigurno sahraniti. Moja majka je manje kriva od bilo koga drugoga.
Savin glas je opet utihnuo na pitanje zašto još uvek nije otišao u zaseok Mirkovići sela Polača.
- Nikada se nisam vraćao. Verovatno ću ići dole… kad, ne znam.
PATRIJARH IRINEJ O OLUJI: Ovakvu golgotu doživeli su Jermeni, Jevreji i mi Srbi od Ustaša!
"Ako gledam nazad..."
Sava je nezaposlen. Kada je došao u Srbiju, išao je od jedne do druge podstanarske kuće, radio svake noći, često i tokom dana, sa svega tri sata sna, da bi njegova porodica preživela. Kada je konačno skupio novac da kupi plac i ozida kuću, shvatio je da to pomaže, ali ne rešava situaciju.
- Od zidova se ne živi.
Njegova radna knjižica sa 13 godina radnog staža je ostala u ugostiteljskoj firmi u kojoj je radio pre rata. Zatraživši od Hrvatske dokaz o tome, dobio je potvrdu kojom mu je priznato nešto više od pet godina rada.
On sada ima pedeset i šest godina i svestan je da "malo ko hoće da primi radnika starijeg od 30 godina".
Od trenutka kada je živeo u svom selu i imao dovoljno, jer su i on i žena bili zaposleni uz poljoprivredne radove na imanju, Sava već dvadesetjednu godinu živi u neizvesnosti.
- Bilo mi je potrebno samo da održavam to. Onda su nam ostali goli životi. Od čega krenuti kad imate samo dva kofera letnje garderobe koje je žena spakovala na putu ka kolonama onih koje je zadesila ista sudbina?
U INAT USTAŠAMA: Rolović u Podgorici dobija spomenik PORED HRVATSKE AMBASADE!
- Ne znam šta dalje. Voleo bih da mogu da priuštim da se odmorim subotom i nedeljom. U širem krugu našeg sela kod Knina čujem da se poneko vratio. Tamo možeš samo da čuvaš ovce, to je siromašan kraj u koji se nije ulagalo ni kad je selo bilo puno naroda.
Iako ne zna šta dalje, Sava zna da ne sme gledati unazad. Da je to radio, kaže, ne bi danas bili živi ni on, ni njegova porodica. Svestan je da ima mnogih koji od njih žive gore. On ima kuću, zdravu porodicu i unuku Aleksiju koja se ne odvaja od svog dede.
Zahvalan je što više ne nosi u džepu vojničku knjižicu kako bi mogli da identifikuju njegovo telo ako pogine.
