KAZNE ZA VOZAČE SAMO "PLJUŠTE"! Brzina se meri na još jednom auto-putu u Srbiji, ali to niko nije ni znao, a evo i koliki ceh možete platiti!

Kazne zbog prekoračenja više ne dobijaju samo oni koje uhvate policijski presretati, već svi koji voze brže od dozvoljenih 130 km/h. 

Očigledno je da vozači, imajući svest o tome da mogu biti kažnjeni iako policija uopšte nije prisutna na auto-putu, malo više vode računa nego ranije dok ovakav način kažnjavanja nije postojao, a epilog svega toga je manji broj stradalih, povređenih i naravno, manji troškovi popravke oštećenih automobila i naknade materijalne štete.

Loša vest za sve vozače koji vole malo bržu vožnju glasi da je počelo merenje prosečne brzine kretanja i na auto-putu Miloš Veliki. To praktično znači da tamo više ne preti opasnost samo od policijskih presretača nego da svako ko u proseku vozi brže od dozvoljenih 130 km/h rizikuje da bude kažnjen zbog prekoračenja prosečne brzine, kao što je već odavno praksa na ostalim deonicama auto-puta kroz Srbiju. 

Kako se meri po već oprobanom sistemu uspostavljenom još pre skoro tri i po godine, prosek se obračunava na osnovu vremena za koje vozilo stigne od jedne do druge naplatne rampe i dužine pređenog puta, bez ikakve posebne opreme, fiksnih ili pokretnih radara za merenje brzine koji moraju biti overeni i bez policijskih službenika na licu mesta.

Jednostavno, poseban softver računskom operacijom iz opšte poznate fizičke formule za izračunavanje brzine, podeli dužinu pređenog puta sa vremenom koje je bilo potrebno da se taj put pređe i dobije količnik koji pokazuje prosečnu brzinu kretanja vozila. 

Kamere na naplatnim rampama snimaju svako vozilo i njegove registarske oznake prilikom ulaska i izlaska na deonicu auto-puta na kojoj se plaća putarina i beleže tačno vreme kada je svaki snimak napravljen. Na osnovu vremena ulaska i izlaska vidi se koliko je minuta bilo potrebno da se pređe put između dve naplatne rampe, a zatim se unapred poznato rastojanje među njima podeli sa tim vremenom i dobije podatak o prosečnoj brzini kojom se voziIo kretalo.

KOME SE ŠALJU KAZNE?

Podaci se čuvaju na serveru odakle ih svakih desetak dana preuzima saobraćajna policija i vlasnicima vozila za koja se ispostavi da su se u proseku kretala brže od dozvoljenih 130 km/h šalje poziv da dođu u teritorijalno nadležnu policijsku stanicu i izjasne se o identitetu osobe koja je upravljala vozilom u vreme kada je prekršaj zabeležen. Protiv onoga ko se ne odazove podnosi se zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog nedavanja traženih podataka, za šta je inače predviđena kazna od čak 100.000 do 120.000 dinara. 

Ako su u pitanju manja prekoračenja do 40 km/h, uz poziv se dostavlja i prekršajni nalog tako da vlasnik ima mogućnost da u roku od osam dana plati polovinu kazne i odmah sve završi, dok se onima koji priznaju veća prekoračenja ostavlja mogućnost da sklapanjem sporazuma o priznanju krivice izbegnu veću kaznu i zabranu upravljanja vozilom na određeno vreme, u skladu sa propisima. 

Dokazi o prekršaju razdaljine između rampi koje će se uzimati kao dužina pređenog puta, izmerene su tačno u metar pomoću atestiranih uređaja i pritom su merena najkraća moguća rastojanja takozvanom idealnom putanjom.

U praksi se, zbog uslova u saobraćaju i pomeranja iz trake u traku, svakako prelazi duži put, a prosek će još dodatno sniziti obavezno kočenje i usporavanje, a ponekad i čekanje na izlaznim rampama, tako da sve te okolnosti praktično idu na ruku vozačima. Srednja ili prosečna brzina kretanja vozila, na određenoj deonici puta, predstavlja količnik između dužine te deonice i vremena za koje vozilo tu dužinu pređe tako da fotografije vozila i registarskih oznaka, uz obračunatu prosečnu brzinu kretanja, za sud predstavljaju relevantne dokaze o učinjenom prekršaju.