КАЗНЕ ЗА ВОЗАЧЕ САМО "ПЉУШТЕ"! Брзина се мери на још једном ауто-путу у Србији, али то нико није ни знао, а ево и колики цех можете платити!

Казне због прекорачења више не добијају само они које ухвате полицијски пресретати, већ сви који возе брже од дозвољених 130 км/х. 

Очигледно је да возачи, имајући свест о томе да могу бити кажњени иако полиција уопште није присутна на ауто-путу, мало више воде рачуна него раније док овакав начин кажњавања није постојао, а епилог свега тога је мањи број страдалих, повређених и наравно, мањи трошкови поправке оштећених аутомобила и накнаде материјалне штете.

Лоша вест за све возаче који воле мало бржу вожњу гласи да је почело мерење просечне брзине кретања и на ауто-путу Милош Велики. То практично значи да тамо више не прети опасност само од полицијских пресретача него да свако ко у просеку вози брже од дозвољених 130 км/х ризикује да буде кажњен због прекорачења просечне брзине, као што је већ одавно пракса на осталим деоницама ауто-пута кроз Србију. 

Како се мери по већ опробаном систему успостављеном још пре скоро три и по године, просек се обрачунава на основу времена за које возило стигне од једне до друге наплатне рампе и дужине пређеног пута, без икакве посебне опреме, фиксних или покретних радара за мерење брзине који морају бити оверени и без полицијских службеника на лицу места.

Једноставно, посебан софтвер рачунском операцијом из опште познате физичке формуле за израчунавање брзине, подели дужину пређеног пута са временом које је било потребно да се тај пут пређе и добије количник који показује просечну брзину кретања возила. 

Камере на наплатним рампама снимају свако возило и његове регистарске ознаке приликом уласка и изласка на деоницу ауто-пута на којој се плаћа путарина и бележе тачно време када је сваки снимак направљен. На основу времена уласка и изласка види се колико је минута било потребно да се пређе пут између две наплатне рампе, а затим се унапред познато растојање међу њима подели са тим временом и добије податак о просечној брзини којом се возиИо кретало.

КОМЕ СЕ ШАЉУ КАЗНЕ?

Подаци се чувају на серверу одакле их сваких десетак дана преузима саобраћајна полиција и власницима возила за која се испостави да су се у просеку кретала брже од дозвољених 130 км/х шаље позив да дођу у територијално надлежну полицијску станицу и изјасне се о идентитету особе која је управљала возилом у време када је прекршај забележен. Против онога ко се не одазове подноси се захтев за покретање прекршајног поступка због недавања тражених података, за шта је иначе предвиђена казна од чак 100.000 до 120.000 динара. 

Ако су у питању мања прекорачења до 40 км/х, уз позив се доставља и прекршајни налог тако да власник има могућност да у року од осам дана плати половину казне и одмах све заврши, док се онима који признају већа прекорачења оставља могућност да склапањем споразума о признању кривице избегну већу казну и забрану управљања возилом на одређено време, у складу са прописима. 

Докази о прекршају раздаљине између рампи које ће се узимати као дужина пређеног пута, измерене су тачно у метар помоћу атестираних уређаја и притом су мерена најкраћа могућа растојања такозваном идеалном путањом.

У пракси се, због услова у саобраћају и померања из траке у траку, свакако прелази дужи пут, а просек ће још додатно снизити обавезно кочење и успоравање, а понекад и чекање на излазним рампама, тако да све те околности практично иду на руку возачима. Средња или просечна брзина кретања возила, на одређеној деоници пута, представља количник између дужине те деонице и времена за које возило ту дужину пређе тако да фотографије возила и регистарских ознака, уз обрачунату просечну брзину кретања, за суд представљају релевантне доказе о учињеном прекршају.