"Satarom su mi sekli nos..." BOLNA ISPOVEST BISERKE IZ OBRENOVCA: Od samog rođenja maltretirana - Priča o borbi za ljubav i bolje sutra
Kad priča o svom teškom životu, detinjstvu, a i mladosti, Biserka Stojković iz Obrenovca mučno zastajkuje, pokušava da umiri ruke koje se tresu, "guta knedle".
Godinama je, kaže, živela kao nečija sluškinja. Svaki san, svaki uspeh, pa i onaj najmanji, spočitavali su joj, ubijali nade i želje. Daleko od normalnog i pristojnog života - tako je ukratko provodila dane od samog rođenja.
Po rođenju je, priča, već bila predodređena od strane drugih da živi teško i da se bori, pre svega za život.
- Majka mi je bilo silovana kada je imala deset godina i jako joj je bilo teško. Da bi uzimali novac za moje izdržavanje, njoj su branili da budemo zajedno - počinje priču kroz suze Biserka, i dodaje:
- Išla sam po hraniteljskim porodicama i prošla golgotu. Sećam se da sam sedela na noši u koju su sipali vrelu vodu. Imala sam opekotine po telu - kaže Biserka i onda otkriva najjeziviji detalj:
- Satarom mi je isečen nos, donji deo. Živela sam bez struje, bez osnovnih stvari, nisu mi davali ni da jedem, znam da su mi davali koru hleba koja je tvrda, i ja sam sisala tu koru, bila sam jako mršava - priseća se ona.
Mukama i nesrećama tu nije bio kraj, naprotiv. U jednom momentu su, kaže, nju i majku ponovo spojili, a onda su njoj oduzeli sve.
- Nije želela da ja budem nesrećna, ne krivim je, pa ja odlučila da me umota u krpu i baci u reku. Tada, kada je ona to uradila, jedan taksista ju je video i sprečio, hteo je i da je bije, ali je odustao. Vratio me je u njene ruke, a ja sam ponovo završila u Zvečanskoj, pa nakon toga u hraniteljskoj porodici.
U još jednoj hraniteljskoj porodici nije našla svoju sreću. Živela je, kaže, jako teško, u kućama bez struje.
- Jedno vreme je moja majka živela na tri kuće od mene, ali tim putem nisam smela da prođem, kao ni ona da se ne bismo srele. Trpela sam veliko maltretiranje, i odlučila sam da pobegnem. Našla sam čoveka koji je bio iz imućne porodice, otišla kod njega i tada je počeo haos. Naime, ja sam počela da živim sa njima, ostala sam trudna i tako trudna bila na skeli i radnicima koji renoviraju kuću, doturala malter, pored toga sam sve ostalo radila, bila sam pravi rob i sluškinja. Nakon toga, odlučila sam da pobegnem. Vratila sam se u jedno mesto kod Obrenovca, i tu me je dočekala žena koja me je primila da živim kod nje - priča Biserka.
Ruka spasa poznanice za Biseru je u tom trenutku bila sve, a uskoro je ostala i bez nje.
- Zla sudbina nas je zadesila. Žena koja mi je pomagala, bila je velika domaćica. Imala je baštu i kozu, jako je teško živela ali mi je pomagala oko deteta. Jednog dana, izašla je na ulicu i udarila su je kola. Tada se moj svet srušio, a ja sam ostala sama sa bebom, mojom ćerkom Ivanom u rukama. Bez struje, hrane i vode.
Biserka nije imala kud, bila je mlada i nemoćna. Morala je da nađe rešenje za svoje dete i sebe, te se odlučila na radikalan korak.
- Moje dete, moja prva ćerka nije imala šta da jede, ojedala se po celom telu. Imala sam jednu komšinicu koja mi je davala hranu, kada je imala, i svi su mi rekli da dam dete na usvajanje. Donela sam odluku da se ne muči kao ja i da je dam, izašla sam na ulicu, i krenula ka Zvečanskoj. Dala sam je, ali sam uvek živela za to da joj nešto odnesem, i kada odem tamo sva deca dođu oko mene, željna su svega. Radila sam nakon toga, čistila zgrade i svakakve poslove, ali sam donela veliku odluku, da ne budem nikome više sluškinja.
Pored svega, verovala je u bolje sutra i u ljubav koju će je neko pružiti. Upoznala je čoveka sa kojim je stupila u zajednički život.
- Upoznala sam čoveka, otišla kod njega u stan koji nije imao struju, on nije nigde radio. Dobili smo ćerki i sinove, a onda je ponovo krenulo zlostavljanje. Tukao me je, mučio, omalovažavao i svašta govorio. Njegov otac, tešio me je sve vreme, pokušavao je da mi kaže da odem i da se snađem, sve vreme on je mene tukao, a onda sam odlučila da odem - kaže Biserka.
Stari prijatelj je sreo nesrećnu ženu, i rekao joj da je sada pod njegovom zaštitom. I tu se, dodaje, rodila ljubav.
Danas sa najmlađim sinom i mužem živi u Obrenovcu.
- Moja prva ćerka je u Beču, živi kod oca i nemamo kontakt. Ljuta je jer ja imam još dece, jedan sin i ćerka su kod oca, a jedan sin je kod mene. Tu sam za njih koliko mogu - kaže ona.
Usled svih nedaća, Biserka je dva puta pokušala sebi da oduzme život, ali su je na vreme našli i spasili.
Danas bije još samo jednu bitku - da nađe posao. Muž joj je zaposlen već 30 godina u JKP.
- Zaposle me, ali nakon nekog vremena dobijem otkaz, ne znam zbog čega, verovatno jer sam tamnije puti. Moram da kažem, da mi je velika želja da imamo našu kuću i da svi zajedno živimo. Ovako sada imamo jako mali stan i ne možemo svi, a decu bih uzela kod sebe. I oni su propatili mnogo - priča Biserka kroz gorke suze.
Izvor: Srbija Danas/Telegraf/Autor: Pavle Ivković
