"Сатаром су ми секли нос..." БОЛНА ИСПОВЕСТ БИСЕРКЕ ИЗ ОБРЕНОВЦА: Од самог рођења малтретирана - Прича о борби за љубав и боље сутра

Годинама је, каже, живела као нечија слушкиња. Сваки сан, сваки успех, па и онај најмањи, спочитавали су јој, убијали наде и жеље. Далеко од нормалног и пристојног живота - тако је укратко проводила дане од самог рођења.

По рођењу је, прича, већ била предодређена од стране других да живи тешко и да се бори, пре свега за живот.

- Мајка ми је било силована када је имала десет година и јако јој је било тешко. Да би узимали новац за моје издржавање, њој су бранили да будемо заједно - почиње причу кроз сузе Бисерка, и додаје:

- Ишла сам по хранитељским породицама и прошла голготу. Сећам се да сам седела на ноши у коју су сипали врелу воду. Имала сам опекотине по телу - каже Бисерка и онда открива најјезивији детаљ:

- Сатаром ми је исечен нос, доњи део. Живела сам без струје, без основних ствари, нису ми давали ни да једем, знам да су ми давали кору хлеба која је тврда, и ја сам сисала ту кору, била сам јако мршава - присећа се она.

Мукама и несрећама ту није био крај, напротив. У једном моменту су, каже, њу и мајку поново спојили, а онда су њој одузели све.

- Није желела да ја будем несрећна, не кривим је, па ја одлучила да ме умота у крпу и баци у реку. Тада, када је она то урадила, један таксиста ју је видео и спречио, хтео је и да је бије, али је одустао. Вратио ме је у њене руке, а ја сам поново завршила у Звечанској, па након тога у хранитељској породици.

У још једној хранитељској породици није нашла своју срећу. Живела је, каже, јако тешко, у кућама без струје.

- Једно време је моја мајка живела на три куће од мене, али тим путем нисам смела да прођем, као ни она да се не бисмо среле. Трпела сам велико малтретирање, и одлучила сам да побегнем. Нашла сам човека који је био из имућне породице, отишла код њега и тада је почео хаос. Наиме, ја сам почела да живим са њима, остала сам трудна и тако трудна била на скели и радницима који реновирају кућу, дотурала малтер, поред тога сам све остало радила, била сам прави роб и слушкиња. Након тога, одлучила сам да побегнем. Вратила сам се у једно место код Обреновца, и ту ме је дочекала жена која ме је примила да живим код ње - прича Бисерка.

Рука спаса познанице за Бисеру је у том тренутку била све, а ускоро је остала и без ње.

- Зла судбина нас је задесила. Жена која ми је помагала, била је велика домаћица. Имала је башту и козу, јако је тешко живела али ми је помагала око детета. Једног дана, изашла је на улицу и ударила су је кола. Тада се мој свет срушио, а ја сам остала сама са бебом, мојом ћерком Иваном у рукама. Без струје, хране и воде.

Бисерка није имала куд, била је млада и немоћна. Морала је да нађе решење за своје дете и себе, те се одлучила на радикалан корак.

- Моје дете, моја прва ћерка није имала шта да једе, оједала се по целом телу. Имала сам једну комшиницу која ми је давала храну, када је имала, и сви су ми рекли да дам дете на усвајање. Донела сам одлуку да се не мучи као ја и да је дам, изашла сам на улицу, и кренула ка Звечанској. Дала сам је, али сам увек живела за то да јој нешто однесем, и када одем тамо сва деца дођу око мене, жељна су свега. Радила сам након тога, чистила зграде и свакакве послове, али сам донела велику одлуку, да не будем никоме више слушкиња.

Поред свега, веровала је у боље сутра и у љубав коју ће је неко пружити. Упознала је човека са којим је ступила у заједнички живот.

- Упознала сам човека, отишла код њега у стан који није имао струју, он није нигде радио. Добили смо ћерки и синове, а онда је поново кренуло злостављање. Тукао ме је, мучио, омаловажавао и свашта говорио. Његов отац, тешио ме је све време, покушавао је да ми каже да одем и да се снађем, све време он је мене тукао, а онда сам одлучила да одем - каже Бисерка.

Стари пријатељ је срео несрећну жену, и рекао јој да је сада под његовом заштитом. И ту се, додаје, родила љубав.

Данас са најмлађим сином и мужем живи у Обреновцу.

- Моја прва ћерка је у Бечу, живи код оца и немамо контакт. Љута је јер ја имам још деце, један син и ћерка су код оца, а један син је код мене. Ту сам за њих колико могу - каже она.

Услед свих недаћа, Бисерка је два пута покушала себи да одузме живот, али су је на време нашли и спасили.

Данас бије још само једну битку - да нађе посао. Муж јој је запослен већ 30 година у ЈКП.

- Запосле ме, али након неког времена добијем отказ, не знам због чега, вероватно јер сам тамније пути. Морам да кажем, да ми је велика жеља да имамо нашу кућу и да сви заједно живимо. Овако сада имамо јако мали стан и не можемо сви, а децу бих узела код себе. И они су пропатили много - прича Бисерка кроз горке сузе.

Извор: Србија Данас/Телеграф/Аутор: Павле Ивковић