Slikar Milutin Obradović u razgovoru za Srbiju Danas: Ogoljeno deli duši ono što joj treba, a ništa ne traži zauzvrat! (FOTO)
Kaže se da je lepota u oku posmatrača, sasvim različita i neobična za svakoga. Tako su i njegove slike, svakome lepe i inspirišuće na različit način.
Akademski slikar Milutin Obradović, smeli je umetnik, koji svojim delima dira i remeti mir svakodnevice, otvara fioke srca koje su nekada davno zaključane i uliva nadu da ljudi ipak znaju da prepoznaju umetnost i ono što ona poručuje.
Uspeo je da kroz svoje slike podeli svoj talenat, ali i život i osećanja koja su ga pratila dok je stvarao dela koja će i u narednim godinama mamiti posmatrača da prepozna lepotu. U razgovoru za naš portal, otkrio nam je sve o svojim slikarskim počecima, ali i narednim planovima, kao i onome što je želeo, a još uvek nije ostvario.
Svakom je svoja rodna reka najtoplija voda koja mu protiče kroz srce, sećanja i dušu celog njegovog života pa makar izvirala iz najstudenijih jezera sa kraja sveta. Rodna reka svakom od nas srce očisti i očuva ga čistim. Bijelo Polje grad iz koga potičem, reka Lim učinila je da Lim bude jedini simbol vere i nadanja koji taj grad ima. U mom gradu žive čestiti i pošteni ljudi i moj grad je jedini moj hram. Moja umetnost rođena je u mom gradu i moj grad je presudio da tako bude i pre mog rođenja. Jednostavno ja i moj grad smo večito jedan u drugom.
Odluke su Božiji posao i ja se tu nisam mnogo pitao. Nisam imao izbora jer sam imao talenat, tako je valjda sa svakim bićem koje je talentovano i ima dar za nešto. Moje je bilo jedino da naučim da radna navika i ja moramo ovaj život koji imam ispričati linijama i bojama.
Primetio je moj otac koji je i sam likovni pedagog. Ja sam bio ostvarenje njegovog neostvarenog likovnog sna, a to znači biti slikar i imati samo jednu ljubav koja se zove umetnost.
Sve na ovom svetu mora imati svoju zrelost. Nije forma ogledalo zrelosti i nikada to nije ni bila, zrelost je vremenska računaljka. Izgleda da je propačunato da je trebalo da prođe tačno toliko vremena da izlažem u Bijelom Polju i tada sam shvatio da sve na ovom svetu stiže na vreme.
Ako ste umetnik vi ste uvek u raznim vidovima razmišljanja dok ste prisutni jedino u svojim idejama. Ja ne verujem da se inspiracija pronalazi. Ja tvrdim da je emotivnost "materija" koju samo umetnost moze dokazati, pa bilo to da radi kroz muziku, književnost, pozoriše, likovnu umetnost...tako da shvatite emotivnost možemo zvati inspiracijom.
Umetničko stvaranje je ujedno i odsustvo realne percepcije na svet a i vrlo često vizija budućnosti ovog istog sveta u kom živimo. Ispred sebe imamo put u nepoznato a osvrnemo li se iza sebe videćemo samo naše greške i poraze i retko ćemo kada videti naše uspehe. Tu je umetnost izgleda jedina vaga kojom se te dve polovine istog puta mogu izmeriti. Naravno da je sve to put osećanja jer kada stvaram jedno umetničko delo osećam da to čine neke druge ruke i da sve to vidim kroz neke druge oči.
Velika je sreća kada umetnik pronađe sav svoj opus u određenom motivu i tematici. Sve što je silno gromadno i veliko na ovom svetu to je lako ranjivo. Evo gledajte i videćete da mali potok prokopa veliku planinu, da grudva snega pokrene snežnu lavinu, da dečija suza spusti viteza na kolena. Tako i ja u motivu te graciozne životinje pokušavam da pronađem njenu ranjivost.
Slikarstvo je profesija kao i svaka druga, naiđu suše kao i kišne godine. Krize postoje, one dolaze, ali i prolaze. Ne sme umetnik ni na trenutak poverovati da postoji konstantni dolazak ili da postoji konstantni prolazak inspiracije. Rekoh slikarsvo je profesija, a svaka profesija nije ništa drugo do pretakanje uma i veštine u proces rada i stvaranje proizvoda. To su vrata i ključ za svaku stvaralačku krizu.
Za svaki uspeh potrebna je disciplina koju će te jedino posvetiti verovanju u sebe. Lako je propoznati istinskog i predanog umetnika gledajući njegova dela. Predan umetnik ne gleda TV dnevnik, jer je svestan da je on sam "dnevnik". Umetnik mora čuti svoju tišinu, jer u tišini su skrivene sve njegove tajne i iskušenja koja će se pre ili kasnije zvati umetnička dela.
Postoji jedna izreka koja kaže: Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima. Nijedna duhovnost ne trpi samoljublje, to bi bio put koji vodi pravo prema razočarenju, a to umetnost neće. Kada slikam čujem zvučnost tonova koje nanosim na platno, a onda dođe onaj poseban osećaj kada se moje misli pretvore u krvotok i kada se "izlijem" daleko od stvarnosti i ambijenta u kome nastaje moja slika. A slika kada je izložena ona je "ogoljena", sama, postavljena da joj se divite i da je vređate. Sliku tada posmatrači ili ti publika oblači pogledima i to je naš poslednji rastanak. Ja više ne mogu uticati na nju niti ona ikada više može dozvati mene.
Ima mnogo toga što nisam i što ne znam da li ću ikada uspeti. Kada bih imao neki drugi poseban dar osim talenta kojeg već imam voleo bih, naslikati osećaj majčinog zagrljaja, onda kada me čvrsto stisne uz sebe, a ja krećem od kuće negde na put...
Utisci su isuviše jaki, sveži i veliki. Srećan sam što moje slikarstvo publici ostaje urezano u sećanje i to se ne meri ni sa čim.
Vetar nosi rumenilo svačijih obraza, tako da je vetar satkan od svačijih želja koje su ogledalo na njihovim obrazima. Moja izložba "Običan malecki san" je jedina stvarnost u mojoj uspavanoj javi i voleo bih da se ne probudi i da tako ostane. Čudni su putevi Gospodnji...
Slikarstvo je moje spasenje, dok je pisanje moje pričešće. Ja pišem moje ćutanje sa one druge strane moje iskrenosti, koju prepoznajem da je živa tek kada dobije poetsku formu.
Najviše sam ponosan na svoje čiste tragove.
PRESLATKI PROMAŠAJ devojčice iz Srbije: Pogledajte kakvu je URNEBESNU STVAR ona uradila! (FOTO)
Našla bi se jedna mala zelena harmonika, par mojih prvih cipela, miris tek pečenog hleba i čvrsti zagrljaji moja dva dečaka.
