Сликар Милутин Обрадовић у разговору за Србију Данас: Огољено дели души оно што јој треба, а ништа не тражи заузврат! (ФОТО)
Каже се да је лепота у оку посматрача, сасвим различита и необична за свакога. Тако су и његове слике, свакоме лепе и инспиришуће на различит начин.
Академски сликар Милутин Обрадовић, смели је уметник, који својим делима дира и ремети мир свакодневице, отвара фиоке срца које су некада давно закључане и улива наду да људи ипак знају да препознају уметност и оно што она поручује.
Успео је да кроз своје слике подели свој таленат, али и живот и осећања која су га пратила док је стварао дела која ће и у наредним годинама мамити посматрача да препозна лепоту. У разговору за наш портал, открио нам је све о својим сликарским почецима, али и наредним плановима, као и ономе што је желео, а још увек није остварио.
Сваком је своја родна река најтоплија вода која му протиче кроз срце, сећања и душу целог његовог живота па макар извирала из најстуденијих језера са краја света. Родна река сваком од нас срце очисти и очува га чистим. Бијело Поље град из кога потичем, река Лим учинила је да Лим буде једини симбол вере и надања који тај град има. У мом граду живе честити и поштени људи и мој град је једини мој храм. Моја уметност рођена је у мом граду и мој град је пресудио да тако буде и пре мог рођења. Једноставно ја и мој град смо вечито један у другом.
Одлуке су Божији посао и ја се ту нисам много питао. Нисам имао избора јер сам имао таленат, тако је ваљда са сваким бићем које је талентовано и има дар за нешто. Моје је било једино да научим да радна навика и ја морамо овај живот који имам испричати линијама и бојама.
Приметио је мој отац који је и сам ликовни педагог. Ја сам био остварење његовог неоствареног ликовног сна, а то значи бити сликар и имати само једну љубав која се зове уметност.
Све на овом свету мора имати своју зрелост. Није форма огледало зрелости и никада то није ни била, зрелост је временска рачунаљка. Изгледа да је пропачунато да је требало да прође тачно толико времена да излажем у Бијелом Пољу и тада сам схватио да све на овом свету стиже на време.
Ако сте уметник ви сте увек у разним видовима размишљања док сте присутни једино у својим идејама. Ја не верујем да се инспирација проналази. Ја тврдим да је емотивност "материја" коју само уметност мозе доказати, па било то да ради кроз музику, књижевност, позорише, ликовну уметност...тако да схватите емотивност можемо звати инспирацијом.
Уметничко стварање је уједно и одсуство реалне перцепције на свет а и врло често визија будућности овог истог света у ком живимо. Испред себе имамо пут у непознато а осврнемо ли се иза себе видећемо само наше грешке и поразе и ретко ћемо када видети наше успехе. Ту је уметност изгледа једина вага којом се те две половине истог пута могу измерити. Наравно да је све то пут осећања јер када стварам једно уметничко дело осећам да то чине неке друге руке и да све то видим кроз неке друге очи.
Велика је срећа када уметник пронађе сав свој опус у одређеном мотиву и тематици. Све што је силно громадно и велико на овом свету то је лако рањиво. Ево гледајте и видећете да мали поток прокопа велику планину, да грудва снега покрене снежну лавину, да дечија суза спусти витеза на колена. Тако и ја у мотиву те грациозне животиње покушавам да пронађем њену рањивост.
Сликарство је професија као и свака друга, наиђу суше као и кишне године. Кризе постоје, оне долазе, али и пролазе. Не сме уметник ни на тренутак поверовати да постоји константни долазак или да постоји константни пролазак инспирације. Рекох сликарсво је професија, а свака професија није ништа друго до претакање ума и вештине у процес рада и стварање производа. То су врата и кључ за сваку стваралачку кризу.
За сваки успех потребна је дисциплина коју ће те једино посветити веровању у себе. Лако је пропознати истинског и преданог уметника гледајући његова дела. Предан уметник не гледа ТВ дневник, јер је свестан да је он сам "дневник". Уметник мора чути своју тишину, јер у тишини су скривене све његове тајне и искушења која ће се пре или касније звати уметничка дела.
Постоји једна изрека која каже: Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима. Ниједна духовност не трпи самољубље, то би био пут који води право према разочарењу, а то уметност неће. Када сликам чујем звучност тонова које наносим на платно, а онда дође онај посебан осећај када се моје мисли претворе у крвоток и када се "излијем" далеко од стварности и амбијента у коме настаје моја слика. А слика када је изложена она је "огољена", сама, постављена да јој се дивите и да је вређате. Слику тада посматрачи или ти публика облачи погледима и то је наш последњи растанак. Ја више не могу утицати на њу нити она икада више може дозвати мене.
Има много тога што нисам и што не знам да ли ћу икада успети. Када бих имао неки други посебан дар осим талента којег већ имам волео бих, насликати осећај мајчиног загрљаја, онда када ме чврсто стисне уз себе, а ја крећем од куће негде на пут...
Утисци су исувише јаки, свежи и велики. Срећан сам што моје сликарство публици остаје урезано у сећање и то се не мери ни са чим.
Ветар носи руменило свачијих образа, тако да је ветар саткан од свачијих жеља које су огледало на њиховим образима. Моја изложба "Обичан малецки сан" је једина стварност у мојој успаваној јави и волео бих да се не пробуди и да тако остане. Чудни су путеви Господњи...
Сликарство је моје спасење, док је писање моје причешће. Ја пишем моје ћутање са оне друге стране моје искрености, коју препознајем да је жива тек када добије поетску форму.
Највише сам поносан на своје чисте трагове.
ПРЕСЛАТКИ ПРОМАШАЈ девојчице из Србије: Погледајте какву је УРНЕБЕСНУ СТВАР она урадила! (ФОТО)
Нашла би се једна мала зелена хармоника, пар мојих првих ципела, мирис тек печеног хлеба и чврсти загрљаји моја два дечака.
