Smrt glamurozne pismenosti: Autorski tekst Ivana Radovanovića

Ona koju je patentirao, neka dva veka pre nove ere Ši Huang Ti, prvi kineski car, koji je i počeo da gradi veliki zid, ali, gotovo u isto vreme, i naredio da se spale sve knjige u Kini. Sve što je do tada napisano, sačuvano. Čitava istorija, sve što su zabeležili Lao Ce, Konfučije, čuvene Knjigu Pesama i Knjigu Istorije...

Lep esej o tome napisao je Borhes, tražeći razloge te dvostruke, tako različite zaštitne mere, i ka spolja, i ka onome unutra. Jedna se sastojala od kreacije, zidanja, podizanja(toliko o tome da su kreacija i napredak uvek dobri), a druga od mnogo primerenijih: destrukcije, paljenja, rušenja. 

Kasnije su zid nastavili da grade drugi vladari, a paljene knjiga stvorilo je jedan idiom u kineskom pismu, koji znači "spaliti knjige i pobiti učenjake", i kojim su se i kasnije označavale sve uredbe koje su razne vlasti donosili protiv učenih ljudi.

Taj idiom, danas ponovo vlada svetom. Tu je i sve veći zid, zidaju ga sve strane, i sve jasnije pozivanje na "spaljivanje" svake vrednosti koja dolazi iz nasleđa onih koji su neprijatelji. Čajkovski, Dostojevski, već su podvrgnuti ovom "toplom zecu", a red onih koji čekaju na "kanselovanje" postaje sve duži.

I u pozadini svega stoji, rat. Reč čija etimologija upućuje na praslovensku reč "ortь", ali se iz tog korena ne može izvući nikakva veza, značenje. Svakako "rat" kažemo i mi, i Bugari, pa i Rusi. 

Neki drugi evropski narodi reč za rat pronašli su bežeći od latinskog bellum, zbog njegove sličnosti sa rečju koju romanski narodi koriste za "lepo", a koja glasi "bello", pa su stvorili "guerra" (Italijani, Portugalci, Španci), "guerre" (Francuzi), a Englezi, od staro francuskog "werre", stvorili "war". Nemačka reč za rat: "krieg", ide iz staro nemačkog, i označavala je, u ranijim verzijama, i protivljenje i snagu.

I tim dosadnim podacima bavio sam se jer me je zanimalo otkud ta reč, koja, osim što ubija, istovremeno i diže zidove i pali knjige, kako smo došli do nje, šta ta tri slova znače, mogu li se razumeti, vezati za bilo šta, onako kako se reč "mir", može, u slovenskim jezicima vezati za svet, svemir, zemlju, i za stanje mirovanja, za blaženstvo.

Naravno da nisam uspeo, glupa reč "rat" ne znači ništa, nikome, pa ni onima koji je toliko uzvikuju, ubeđeni da time izvršavaju neku svetu dužnost. Ona je prosto oznaka, idiom, za uredbe kojima se ljudi ubijaju, među njima i učenjaci, i pale knjige, unutar zidova.

Probao sam onda da nađem i taj podatak: koliko je, od početka cele te tragične storije u Ukrajini (tragične i za sve učesnike i sve "posmatrače"), u medijima upotrebljena ta reč, oznaka, "rat".

I nikakav rezultat ponovo nisam našao, nikome nije palo na pamet da to broji. Opet, obzirom na broj različitih medija koji nas okružuju, nije teško zaključiti da je "rat" izgovoren, napisan, milionima puta. 

Uostalom samo je broj korisnika društvenih mreža (koje su takođe medij), u celom svetu veći od 4 milijarde, pa vi vidite. Dodaš novine, radio stanice, portale, televizije, i naježiš se. Čitav svet kao da piše, govori i viče: Rat, rat, rat, rat, rat...

I? Što bi rekli: Who cares? I koliko je onih koji, kada tu reč čuju, prepoznaju, ili pročitaju, zaista razumeju njeno nepostojeće ne-značenje?

Samim tim, koliko je pismenih, istinski pismenih (i šta je istinska pismenost?), na ovom svetu, i da li pismenost, možda, na naše oči, polako umire, bez obzira na to što je zvanični broj onih koji prepoznaju slova sve veći i veći. (Prema podacima UNESCO, 82 odsto čovečanstva je pismeno.).

Muharem Bazdulj mi je, kada smo pričali na ovu temu, rekao kako je pismenost krhka stvar. Ja bih dodao i neuhvatljiva, moguće i nedovoljno definisana, a svakako zloupotrebljena, što nas vraća na sam početak. Pismenost je, naime, rezultat dva paralelna procesa u ljudskoj istoriji - onog koji nas tera da ne verujemo jedni drugima, i onog koji nas ubeđuje da ipak u nešto verujemo, i time pobedimo strahove proiznikle iz sopstvene beznačajnosti.

Osim što su, poput matematike, najraniji jezički simboli nastali iz magijskih rituala, prva slova, u drevnom Sumeru, vezana su upravo za ove procese. Trgovci su imali potrebu da, najpre na kamenju, a zatim na pločama, upisuju ko koliko kome dođe (ništa da ti verujem na reč), a magi su, ista ta slova, upotrebljavali da ljudima obezbede večni život, ubede ih u njegovo postojanje. Neka od najranije ispisanih slova pronađena su na nadgrobnim spomenicima iz tog perioda - to je bio način da se život produži, da onaj dole ode na dobro mesto i da bude zapamćen, što je, pamćenje, najtačnija definicija besmrtnosti, od tada, do danas.

Veza magije i pismenosti nikada nije prestala.

Vidi se to u raznim rečima, poput engleske "spell", koja može da se upotrebi i kao izraz za čaroliju (kletvu), ali i kao izraz za sporo čitanje (slovo po slovo).

Takođe, najčuveniji magijski priručnici upravo zato su, još u ranom srednjem veku, dobili ime "Grimorijum", što je izvedenica od stare francuske reči "grimoire", koja je, opet, derivat grčkog "grammatikos".

A kako je bila magična, pismenost, od svojih najranijih dana, nije bila za svakoga. Na nju su imali pravo pre svega posvećeni, bogati, oni koji vladaju, čineći tako i od novca magiju, baš kao i od moći.

I divan podatak sam našao koji dokazuje ovo. Engleska reč "glamour" (glamur), koja označava raskoš, visoku modu, sve ono blještavo i sjajno, plus bogataško dostojanstvo, izvedena je iz engleske reči "grammar", iz gramatike, odakle drugde.

I taj osećaj, da je pismenost glamurozna, da nas izdvaja, čini posebnima i boljim, isto tako je ostao do dan danas.

Šta više, pismenost, tako shvaćena, uzela je pod svoje čitav spektar onoga što se svrstava pod "vrednosti", od morala, ukusa, do raznih prava i proklamovanih načina društvenog ponašanja.

Elite, svuda u svetu, svoju izuzetnost pronalaze baš u "pismenosti", i upravo tom svojom "pismenošću", kako danas, tako i uvek, opravdavaju ideju po kojoj imaju pravo na isključivu odluku o tome kako društvo treba da izgleda. 

A otkud onda taj glupi, nepismeni rat, za koji se i pismeni zdušno zalažu?

Pa odgovor je, verovatno, u toj krhkosti o kojoj govori Bazdulj. U odsustvu jasne definicije koja bi izmakla toj vrednosnoj klauzuli, i manje insistirala na glamuru (izgledu), a više na suštinskom značenju.

Lično, tom elitističkom doživljaju pismenosti uspeo sam da pobegnem kada sam čuo kako Dino Merlin peva, duboko i tačno: "Bog te čuva, ti pazi ljude", što je, do tada, u mom svetu, bila rečenica koju je mogao da izgovori samo Bob Dilan, i niko drugi. I da Dino Merlin sada dobije Nobela, ne bi mi bilo krivo, i mislio bih da je zaslužio, samom tom rečenicom, bez obzira što tu muziku, inače, ne slušam.

Moje saznanje je, naravno, bilo zakasnelo. Mnogo ranije je utvrđeno da nisu pismeni bili samo oni koji su zapisivali razne epove, od starih Grčkih, preko nordijskih, do naših epskih pesama, već da su, vrlo pismeni bili i oni koji su ih pevali, bez obzira na činjenicu da jedno jedino slovo nisu znali.

Znali su pismenost. Znali su razliku između dobra i zla, elementarnog poštenja i onoga sa druge strane, znali su, uz to, i sve tajne dobrog pričanja priče, i znali su koliko je priča (pismenost), važna za one koji je slušaju, i od njih je uče.

Martin Luter je, mnogo kasnije, prateći to, puke nemačke seljake opismenjavao uz pomoć basni, a njegova reformacija je podrazumevala i prevođenje najznačajnije magijske knjige, Biblije, sa latinskog, koji je bio rezervisan za vladare, kako crkvene tako i svetovne, na onaj običan narodni jezik.

Zahvaljujući njemu, celom tom pokretu, pismenost je došla u ruke novog, građanskog sloja, sloja koji je sticao bogatstvo i moć, i cenio obrazovanje, kao ono što, opet,izdvaja.

I tako, malo po malo, stigli smo do dvadesetog veka i paradoksa koji živimo i dan danas. Zato što je taj vek, svuda, pa i kod nas, bio vek masovnog opismenjavanja, ali i vek nikada zabeleženih masovnih pokolja, koji su ultimativni izraz nepismenosti.

Rat, svaki rat, je nepismen. Ljudi, u ratu, ne samo da ne pišu, nego i ne pričaju, isključuju svaku komunikaciju, osim one koja se obavlja metkom, smrću. I najgori od svih vekova, po ratovima, bio je onaj u kojem je, istovremeno, najviše ljudi opismenjeno, u kojem je procvetalo školstvo, univerziteti se umnožili, izbacujući visoko obrazovani kadar pismenih, a jezik (pismenost), upravo u tom veku, doživljen je kao "kuća bića, bivstvovanja" (Hajdeger).

Pa ko je, onda, kuću zapalio i srušio?

Odgovor je dosta težak, obzirom na mesto na kojem ga smelo izgovaram. Mediji. Oni su, i tu, za razliku od "elitista", ne mislim na tabloide i rijaliti programe na televizijama, bili pravi promoteri nepismenosti.

I da ne bi pojednostavljivali stvari, probaću da objasnim:

Prvo je sama pismenost počinila najveći greh, jer je, proglasivši se za vrednost (što je tačno), sebi, svojim promoterima, dozvolila da sve drugo proglase za ne-vrednost i da, zatim, sa tim ne-vrednostima uđu u sukob, da pokušaju da ih zabrane. 

Platon je to prvi radio, zamišljajući idealnu državu kao onu u kojoj su ne-vrednosti zabranjene, a masovno opismenjeni svet je to razvio do neslućenih granica. Razni "izmi", proglašavajući se za pismenost i vrednost, pokušali su da istrebe, ratom, sve druge "izme" proglašene za nepismeno smeće i ne-vrednost.

Sve što je pismeni svet do tada smislio, od knjiga, do novina, ratu je, potom, bilo malo da bi se promovisao, da bi lagao, bavio se propagandom, izmišljao, otkrivao neprijatelje koje treba ubiti.

I onda je krenulo. 

Novine, kakve danas imamo, one u kojima se ne čita ništa više sem naslova, prvo su dete rata. Vilijem Herst i Džozef Pulicer iskoristili su špansko američki sukob na Kubi (1892. godina), da dramatično, izmišljotinama, dignu tiraž, a i do danas je zapamćena Herstova rečenica, izgovorena ilustratoru u njegovim novinama: “Ti mi završi crtež, a ja ću završiti rat”.

Iako je izmišljen ranije, radio je, zahvaljujući svojoj brzini, postao dete Prvog svetskog rata. Potom je televizija, ne hronološki, ali suštinski, bila dete Drugog svetskog rata.

Danas su mreže, opet suštinski, deca ovog, vrlo moguće ponovo svetskog rata.

Pismenost je, u svemu tome, verovatno najveća žrtva. Knjige, uvek rezultat dobre namere, "debela pisma prijateljima", smenjene su, putem mreža i medija, parolama kojima se poziva u boj protiv vrednosnog neprijatelja, a sve u ime pismenosti.

Ljudi se obaveštavaju, "opismenjuju" ne tako što se udubljuju, zaranjaju u duboku vodu plemenitih spisa, nego kroz pompezne naslove, gromoglasne hedove, i parole sa tvitera i drugih mreža.

Čitav ovaj rat prenosi se preko Telegrama, što ruskog, što ukrajinskog.

Sve pršti od emotikona, slika, pumpaju se emocije, glorifikuje smrt, a onda još oni "pismeni", razni kolumnisti, komentatori, analitičari, sve začine novom dozom besmisla, zahtevajući svrstavanje, osudu, ukidanje, i nanovo, zabranu.

Sve zajedno, nikada nepismeniju inteligenciju svet nije imao, nego danas. 

Parče slave, koje donose mediji, pojavljivanje u njima, postalo je važnije od bilo čega drugog, pa i onoga što bi pismenost trebalo da bude, a trebalo bi da bude proces stalnog opismenjavanja, učenja, traženja uzroka, razotkrivanja, i sumnje.

Možda se čak može reći da pismenost, zahteva stalnu sumnju, u samu pismenost. U sebe, svoje znanje i svoje zaključke.

Pismenost je, dakle, proces preispitivanja, i on je danas prekinut.

Nikoga, naime nije briga, koliko puta smo, u poslednjih nekoliko meseci, pročitali, čuli, izgovorili reč rat, bez da smo joj dali ono pravo ne-značenje, ono zbog kojeg se ona i ne izgovara, ne piše. 

Vičemo to, deklamujemo, kao parolu, poziv, da bi onda bezrazložno još i mudrovali, agitovali zabrane,"prave vrednosti", idiotske zapad-istok podele, ubeđeni da smo izuzetni, jer smo pismeni, i da nepismene ionako treba pobiti. Samo nepismeni, uostalom, po nama, širom planete i ratuju, mi im samo objašnjavamo kako je to košer, sjajno, zarad pravih vrednosti.

Pri tom, sasvim različito doživljavamo žrtve tih nepismenih sukoba, pa smo ih, ne odričući ni njima nepismenost (inače ne bi bile žrtve), gradirali, na manje i više nepismene, dodeljujući im, u skladu sa tim, i pažnju i emocije.

Pa su ukrajinske žrtve “naše”, interesantne, manje nepismene, dok su one iz Jemena, ili Sudana, neke “tuđe”, nezanimljive i sasvim nepismene. Slatko je to što se ovo podudara sa podacima o rasprostranjenosti nepismenosti u svetu. Najviše ih je u Aziji i Africi (zašto, ima li to neke veze sa odnosom nas, pismenih, prema ljudima koji tamo žive?), a najmanje u Evropi.

Sve zajedno, bez obzira na ove razlike, ubili smo, u samoj pismenosti, sve ono što bi trebalo da bude njen, možda i najvažniji deo.

I sveli smo empatiju na puku propagandu, i iskrenu tugu, na marketing. Smisao je doživeo prezir, zarad besramnog intelektualnog PR-a.

Dokazali smo koliko je pismenost jeftina i krhka. I onda je razbili, kao nešto nepotrebno. U veku najsjajnijem od svih vekova, oko kojeg, u kojem, dižemo zid.