Смрт гламурозне писмености: Ауторски текст Ивана Радовановића

Она коју је патентирао, нека два века пре нове ере Ши Хуанг Ти, први кинески цар, који је и почео да гради велики зид, али, готово у исто време, и наредио да се спале све књиге у Кини. Све што је до тада написано, сачувано. Читава историја, све што су забележили Лао Це, Конфучије, чувене Књигу Песама и Књигу Историје...

Леп есеј о томе написао је Борхес, тражећи разлоге те двоструке, тако различите заштитне мере, и ка споља, и ка ономе унутра. Једна се састојала од креације, зидања, подизања(толико о томе да су креација и напредак увек добри), а друга од много примеренијих: деструкције, паљења, рушења. 

Касније су зид наставили да граде други владари, а паљене књига створило је један идиом у кинеском писму, који значи "спалити књиге и побити учењаке", и којим су се и касније означавале све уредбе које су разне власти доносили против учених људи.

Тај идиом, данас поново влада светом. Ту је и све већи зид, зидају га све стране, и све јасније позивање на "спаљивање" сваке вредности која долази из наслеђа оних који су непријатељи. Чајковски, Достојевски, већ су подвргнути овом "топлом зецу", а ред оних који чекају на "канселовање" постаје све дужи.

И у позадини свега стоји, рат. Реч чија етимологија упућује на прасловенску реч "орть", али се из тог корена не може извући никаква веза, значење. Свакако "рат" кажемо и ми, и Бугари, па и Руси. 

Неки други европски народи реч за рат пронашли су бежећи од латинског bellum, због његове сличности са речју коју романски народи користе за "лепо", а која гласи "bello", па су створили "guerra" (Италијани, Португалци, Шпанци), "guerre" (Французи), а Енглези, од старо француског "werre", створили "war". Немачка реч за рат: "криег", иде из старо немачког, и означавала је, у ранијим верзијама, и противљење и снагу.

И тим досадним подацима бавио сам се јер ме је занимало откуд та реч, која, осим што убија, истовремено и диже зидове и пали књиге, како смо дошли до ње, шта та три слова значе, могу ли се разумети, везати за било шта, онако како се реч "мир", може, у словенским језицима везати за свет, свемир, земљу, и за стање мировања, за блаженство.

Наравно да нисам успео, глупа реч "рат" не значи ништа, никоме, па ни онима који је толико узвикују, убеђени да тиме извршавају неку свету дужност. Она је просто ознака, идиом, за уредбе којима се људи убијају, међу њима и учењаци, и пале књиге, унутар зидова.

Пробао сам онда да нађем и тај податак: колико је, од почетка целе те трагичне сторије у Украјини (трагичне и за све учеснике и све "посматраче"), у медијима употребљена та реч, ознака, "рат".

И никакав резултат поново нисам нашао, никоме није пало на памет да то броји. Опет, обзиром на број различитих медија који нас окружују, није тешко закључити да је "рат" изговорен, написан, милионима пута. 

Уосталом само је број корисника друштвених мрежа (које су такође медиј), у целом свету већи од 4 милијарде, па ви видите. Додаш новине, радио станице, портале, телевизије, и најежиш се. Читав свет као да пише, говори и виче: Рат, рат, рат, рат, рат...

И? Што би рекли: Who царес? И колико је оних који, када ту реч чују, препознају, или прочитају, заиста разумеју њено непостојеће не-значење?

Самим тим, колико је писмених, истински писмених (и шта је истинска писменост?), на овом свету, и да ли писменост, можда, на наше очи, полако умире, без обзира на то што је званични број оних који препознају слова све већи и већи. (Према подацима УНЕСЦО, 82 одсто човечанства је писмено.).

Мухарем Баздуљ ми је, када смо причали на ову тему, рекао како је писменост крхка ствар. Ја бих додао и неухватљива, могуће и недовољно дефинисана, а свакако злоупотребљена, што нас враћа на сам почетак. Писменост је, наиме, резултат два паралелна процеса у људској историји - оног који нас тера да не верујемо једни другима, и оног који нас убеђује да ипак у нешто верујемо, и тиме победимо страхове произникле из сопствене безначајности.

Осим што су, попут математике, најранији језички симболи настали из магијских ритуала, прва слова, у древном Сумеру, везана су управо за ове процесе. Трговци су имали потребу да, најпре на камењу, а затим на плочама, уписују ко колико коме дође (ништа да ти верујем на реч), а маги су, иста та слова, употребљавали да људима обезбеде вечни живот, убеде их у његово постојање. Нека од најраније исписаних слова пронађена су на надгробним споменицима из тог периода - то је био начин да се живот продужи, да онај доле оде на добро место и да буде запамћен, што је, памћење, најтачнија дефиниција бесмртности, од тада, до данас.

Веза магије и писмености никада није престала.

Види се то у разним речима, попут енглеске "spell", која може да се употреби и као израз за чаролију (клетву), али и као израз за споро читање (слово по слово).

Такође, најчувенији магијски приручници управо зато су, још у раном средњем веку, добили име "Гриморијум", што је изведеница од старе француске речи "гримоире", која је, опет, дериват грчког "grammatikos".

А како је била магична, писменост, од својих најранијих дана, није била за свакога. На њу су имали право пре свега посвећени, богати, они који владају, чинећи тако и од новца магију, баш као и од моћи.

И диван податак сам нашао који доказује ово. Енглеска реч "гламоур" (гламур), која означава раскош, високу моду, све оно бљештаво и сјајно, плус богаташко достојанство, изведена је из енглеске речи "grammar", из граматике, одакле другде.

И тај осећај, да је писменост гламурозна, да нас издваја, чини посебнима и бољим, исто тако је остао до дан данас.

Шта више, писменост, тако схваћена, узела је под своје читав спектар онога што се сврстава под "вредности", од морала, укуса, до разних права и прокламованих начина друштвеног понашања.

Елите, свуда у свету, своју изузетност проналазе баш у "писмености", и управо том својом "писменошћу", како данас, тако и увек, оправдавају идеју по којој имају право на искључиву одлуку о томе како друштво треба да изгледа. 

А откуд онда тај глупи, неписмени рат, за који се и писмени здушно залажу?

Па одговор је, вероватно, у тој крхкости о којој говори Баздуљ. У одсуству јасне дефиниције која би измакла тој вредносној клаузули, и мање инсистирала на гламуру (изгледу), а више на суштинском значењу.

Лично, том елитистичком доживљају писмености успео сам да побегнем када сам чуо како Дино Мерлин пева, дубоко и тачно: "Бог те чува, ти пази људе", што је, до тада, у мом свету, била реченица коју је могао да изговори само Боб Дилан, и нико други. И да Дино Мерлин сада добије Нобела, не би ми било криво, и мислио бих да је заслужио, самом том реченицом, без обзира што ту музику, иначе, не слушам.

Моје сазнање је, наравно, било закаснело. Много раније је утврђено да нису писмени били само они који су записивали разне епове, од старих Грчких, преко нордијских, до наших епских песама, већ да су, врло писмени били и они који су их певали, без обзира на чињеницу да једно једино слово нису знали.

Знали су писменост. Знали су разлику између добра и зла, елементарног поштења и онога са друге стране, знали су, уз то, и све тајне доброг причања приче, и знали су колико је прича (писменост), важна за оне који је слушају, и од њих је уче.

Мартин Лутер је, много касније, пратећи то, пуке немачке сељаке описмењавао уз помоћ басни, а његова реформација је подразумевала и превођење најзначајније магијске књиге, Библије, са латинског, који је био резервисан за владаре, како црквене тако и световне, на онај обичан народни језик.

Захваљујући њему, целом том покрету, писменост је дошла у руке новог, грађанског слоја, слоја који је стицао богатство и моћ, и ценио образовање, као оно што, опет,издваја.

И тако, мало по мало, стигли смо до двадесетог века и парадокса који живимо и дан данас. Зато што је тај век, свуда, па и код нас, био век масовног описмењавања, али и век никада забележених масовних покоља, који су ултимативни израз неписмености.

Рат, сваки рат, је неписмен. Људи, у рату, не само да не пишу, него и не причају, искључују сваку комуникацију, осим оне која се обавља метком, смрћу. И најгори од свих векова, по ратовима, био је онај у којем је, истовремено, највише људи описмењено, у којем је процветало школство, универзитети се умножили, избацујући високо образовани кадар писмених, а језик (писменост), управо у том веку, доживљен је као "кућа бића, бивствовања" (Хајдегер).

Па ко је, онда, кућу запалио и срушио?

Одговор је доста тежак, обзиром на место на којем га смело изговарам. Медији. Они су, и ту, за разлику од "елитиста", не мислим на таблоиде и ријалити програме на телевизијама, били прави промотери неписмености.

И да не би поједностављивали ствари, пробаћу да објасним:

Прво је сама писменост починила највећи грех, јер је, прогласивши се за вредност (што је тачно), себи, својим промотерима, дозволила да све друго прогласе за не-вредност и да, затим, са тим не-вредностима уђу у сукоб, да покушају да их забране. 

Платон је то први радио, замишљајући идеалну државу као ону у којој су не-вредности забрањене, а масовно описмењени свет је то развио до неслућених граница. Разни "изми", проглашавајући се за писменост и вредност, покушали су да истребе, ратом, све друге "изме" проглашене за неписмено смеће и не-вредност.

Све што је писмени свет до тада смислио, од књига, до новина, рату је, потом, било мало да би се промовисао, да би лагао, бавио се пропагандом, измишљао, откривао непријатеље које треба убити.

И онда је кренуло. 

Новине, какве данас имамо, оне у којима се не чита ништа више сем наслова, прво су дете рата. Вилијем Херст и Џозеф Пулицер искористили су шпанско амерички сукоб на Куби (1892. година), да драматично, измишљотинама, дигну тираж, а и до данас је запамћена Херстова реченица, изговорена илустратору у његовим новинама: “Ти ми заврши цртеж, а ја ћу завршити рат”.

Иако је измишљен раније, радио је, захваљујући својој брзини, постао дете Првог светског рата. Потом је телевизија, не хронолошки, али суштински, била дете Другог светског рата.

Данас су мреже, опет суштински, деца овог, врло могуће поново светског рата.

Писменост је, у свему томе, вероватно највећа жртва. Књиге, увек резултат добре намере, "дебела писма пријатељима", смењене су, путем мрежа и медија, паролама којима се позива у бој против вредносног непријатеља, а све у име писмености.

Људи се обавештавају, "описмењују" не тако што се удубљују, зарањају у дубоку воду племенитих списа, него кроз помпезне наслове, громогласне хедове, и пароле са твитера и других мрежа.

Читав овај рат преноси се преко Телеграма, што руског, што украјинског.

Све пршти од емотикона, слика, пумпају се емоције, глорификује смрт, а онда још они "писмени", разни колумнисти, коментатори, аналитичари, све зачине новом дозом бесмисла, захтевајући сврставање, осуду, укидање, и наново, забрану.

Све заједно, никада неписменију интелигенцију свет није имао, него данас. 

Парче славе, које доносе медији, појављивање у њима, постало је важније од било чега другог, па и онога што би писменост требало да буде, а требало би да буде процес сталног описмењавања, учења, тражења узрока, разоткривања, и сумње.

Можда се чак може рећи да писменост, захтева сталну сумњу, у саму писменост. У себе, своје знање и своје закључке.

Писменост је, дакле, процес преиспитивања, и он је данас прекинут.

Никога, наиме није брига, колико пута смо, у последњих неколико месеци, прочитали, чули, изговорили реч рат, без да смо јој дали оно право не-значење, оно због којег се она и не изговара, не пише. 

Вичемо то, декламујемо, као паролу, позив, да би онда безразложно још и мудровали, агитовали забране,"праве вредности", идиотске запад-исток поделе, убеђени да смо изузетни, јер смо писмени, и да неписмене ионако треба побити. Само неписмени, уосталом, по нама, широм планете и ратују, ми им само објашњавамо како је то кошер, сјајно, зарад правих вредности.

При том, сасвим различито доживљавамо жртве тих неписмених сукоба, па смо их, не одричући ни њима неписменост (иначе не би биле жртве), градирали, на мање и више неписмене, додељујући им, у складу са тим, и пажњу и емоције.

Па су украјинске жртве “наше”, интересантне, мање неписмене, док су оне из Јемена, или Судана, неке “туђе”, незанимљиве и сасвим неписмене. Слатко је то што се ово подудара са подацима о распрострањености неписмености у свету. Највише их је у Азији и Африци (зашто, има ли то неке везе са односом нас, писмених, према људима који тамо живе?), а најмање у Европи.

Све заједно, без обзира на ове разлике, убили смо, у самој писмености, све оно што би требало да буде њен, можда и најважнији део.

И свели смо емпатију на пуку пропаганду, и искрену тугу, на маркетинг. Смисао је доживео презир, зарад бесрамног интелектуалног ПР-а.

Доказали смо колико је писменост јефтина и крхка. И онда је разбили, као нешто непотребно. У веку најсјајнијем од свих векова, око којег, у којем, дижемо зид.