Srbi, slavimo velikog sveca: Javlja se kada ga prizovete, leči bolesti, evo kakvi su običaji na ovaj dan

Crkva danas obeležava dan velikog sveca koji se javlja kada ga prizovete, leči bolesti i poziva na pokajanje.

Danas se prema crkvenom kalendaru obeležava dan Prepodobnog Sampsona Stranoprimca.

Ovaj svetitelj rođen je od bogatih i znamenitih roditelja u starom Rimu. Tamo je izučio sve svetsko znanje toga vremena, a posvetio se naročito medicini. Sampson je bio milosrdan i bezmezdan lekar, i davao je bolesnicima lekove i za telo i za dušu, savetujući svakoga da ispunjava propise vere hrišćanske.

Potom se preselio u Carigrad, gde je živeo u jednom malenom domu, iz koga rasipaše na sve strane, kao sunce zrake svetlosti, milostinju, utehu, savet, nadu, lek i, uopšte, pomoć bespomoćnim, i duhovnu i telesnu.

Patrijarh je čuo za visoke vrline ovoga čoveka i rukopoložio ga za sveštenika. U to vreme razboleo se car Justinijan Veliki, i bolest njegova, po uveravanju svih lekara, bila je neisceliva. Tada se car pomoli Bogu, s velikim usrđem, i Bog mu otkri u snu, da će ga Sampson isceliti. I zaista, kada car saznade za Sampsona, dozva ga u svoj dvor, i samo što starac stavi svoju ruku na bolno mesto, car ozdravi.

Car mu ponudi golemo blago za to, Sampson se zahvali i ne hte ništa primiti govoreći caru: "O care, imadoh ja i zlata i srebra i ostalog imanja, no sve ostavih radi Hrista, da bih dobio večna blaga nebeska". No kad car nastojavaše da mu nešto učini, Sampson sveti zamoli cara, da mu sazida jedan dom za uboge. U tome domu Sampson je služio ubogim kao roditelj deci svojoj.

Milost prema ubogim i nemoćnim bila mu je kao prirodna.

Najzad ovaj sveti čovek, sav ispunjen silom i dobrotom nebeskom, upokoji se mirno 27. juna 530. godine i bi sahranjen u crkvi svetog mučenika Mokija, njegovog srodnika. Po upokojenju svome Sampson se više puta javljao onima koji su ga na pomoć prizivali.

Niko nije glup osim onoga ko ne može da vidi svoje grehe i tuđe vrline; niko nije prosvećen osim onoga ko može da vidi i prizna svoje grehe i tuđe vrline. One, koji pronalaze samo tuđe mane i njih kritikuju. Zlatoust sravnjuje sa muhama, što padaju na tuđe rane (ne da ih zaleče no da ih više razjedu i zatruju). „Bog nas je poslao ovde na epitimiju", to su reči blaženog Teofila Kijevskog (t 1853). Onaj ko zna i oseća da je na epitimiji, zaronjava se u molčanje i razmišljanje o svom sopstvenom grehu, koji ga je doveo na epitimiju. Još je ovaj isti blaženi rekao: „Oplakivati i grehe svojih bližnjih — bez toga se nijedno stvorenje ljudsko neće spasiti." Oplakivati ili objavljivati — kako piše, sine moj? Kod blaženog Teofila piše: oplakivati, a kod satane objavljivati.